"Nema činjenica, postoje samo interpretacije." ~ Niče
***
Jednog proleća s kraja osamdesetih, Ona je došla u posetu našoj školi.
Kao odličan đak, dobitnik nagrada na literarnim konkursima i (pre)aktivan član biblioteke, našla sam se u delegaciji od petoro dece koja su, ličnim zalaganjem valjda, dobila priliku da popričaju sa njom pre nego što se obrati svima. Tada sam čitala Endeovu "Beskrajnu priču", bila sam u nekim potpuno drugačijim čitalačkim zanosima, ali se sećam časti koju sam osećala što sam odabrana u taj ekskluzivni kružok. Sećam se kako nas je svašta o školi pitala, i sećam se njenih reči: "Vaša škola nosi ime našeg velikog pesnika. Treba da ste ponosni na to."
Koju godinu kasnije, završila sam tu školu.
Negde istovremeno, On je prestao da bude "naš" i ta škola više nije nosila njegovo ime.
Nekako ubrzo, Ona je umrla i škola je ponela njeno ime.
A uskoro, umrla je i zemlja pod imenom pod kojim sam je zvala "našom".
On se zvao Oton Župančič.
Ona se zvala Desanka Maksimović.
Cicibana je smenila Krvava bajka, a da nas niko ništa nije pitao.
*
Danas, mnogo godina kasnije, škola u kojoj sam shvatila da mi slova idu neuporedivo bolje od brojki i u kojoj sam bila zaljubljena u jednog Ivana, i dalje stoji ušuškana u zelenilu.
I ne nosi ničije ime.
Ta škola danas više ne radi.
Ugasila se tiho i neprimetno.
Ne "mučeničkom smrću".
Za mučeničku smrt, jebiga, treba imati muda.
Zemunska ulica kojoj je devedestih vraćen pred(drugosvetsko)ratni naziv Prilaz, nosila je ime Jakuba Kuburovića. U kamenu isklesana tabla na jednoj od kuća pošteđena je skidanja i na njoj piše kako je Jakub Kuburović tu živeo i radio pre nego što je, jednog ratnog proleća uhapšen, mučen i, ne odavši imena ostalih pripadnika partijske antifašističke ćelije, ubijen.
Jakub Kuburović je bio inženjer agronomije i antifašista.
U zemlji u kojoj se više ne ceni obrazovanje i koja se stidi borbe protiv fašizma, i nije normalno da jedna ulica nosi ime takvog čoveka.
A i sramota je, vala.
Čovek je mučen i nije progovorio.
Daje primer suprotan uobičajenoj praksi.
Zamišljam poslanike u skupštini kako tokom zasedanja otresaju perut sa revera Prade suzdržavajući se od glasanja, a na pauzi šuškaju kako nije vreme za podizanje penzija i za paradu.
Između Prade i parade, ko još ima vremena da se bavi tako passé konceptima kakvi su imanje stava, gledanje pravo u oči, borba za sebe čak i protiv sebe? Ko je još spreman da nešto kaže, a da zbog toga može da strada? Ko je još spreman da upre prstom u zlo i neistinu, ako ga to može koštati komfora? Ko je još spreman da ide do kraja?
Danas se sa bezbedne istorijske distance prave predstave o državi koje više nema, na način koji ne preispituje ništa, ne dovodi u pitanje ništa i, najvažnije, ne ugrožava nikoga.
Danas svi mudroseri bezbedno govore o lošoj prošlosti, a bezbedno ćute o lošoj sadašnjosti.
Danas se dvaput meri a jednom seče da se ne bi bilo kažnjeno sa 20% od plate ili, čak, celom platom. Ili, ne daj bože (je l' bog velikim slovom? Još uvek? Iako svi slave slave jer je to IN?) da se izgubi posao, jer onda mora da se traži novi.
Bolje ćuti, zgodno se natrti, trpi i ne talasaj.
A kad ti se ukaže prilika ti ožeži o onome što je bilo pre sedamdeset godina.
Mada, i to bolje na neki eskapističan način.
Dosta je ljudima loših vesti.
Dosta je što su plate 300 evra.
Napravi nešto zabavno, dovedi nekog sportistu da dvaput mahne sa terase skupštine i eto.
Sve okej.
Kad već nema hleba nek' bude igara.
Al' zbunjuje me nešto: zar ti dušebrižnici koji su, tada drhteći nad čistotom srBstva i neo-pravoslavizmom, menjali nazive ulica, trgova i škola, danas ne uzdrhte nad srBskom privredom svaki put kad pokraj njih protutnji autobus sa kog veseli puž, pod imenom najslavnijeg literarnog lika Otona Župačiča, najavljuje novu kolekciju skupih dečijih cipela? To da l' je tržišni brend iznad književnog brenda, to ih ne pitam - to ne bi ni shvatili - al' otkud sad pa to da im je iznad nacionalnog, to ih bih pitala.
A pitala bih ih još štošta, kad bih kojim slučajem dobila priliku da sa njima pričam.
Ali, ličnim zalaganjem valjda, ne nalazim se u kružocima u kojima se priča sa njima. I osećam veliku čast što je tako.
Desanka bi i za njih tražila pomilovanje.
Ja neću.
