Carstvo eksperata

"Ako posedujete neznanje i samopouzdanje, uspeh je zagarantovan." ~ Mark Twain

***

„Šta ti (bre) misliš?! Da to što sam ja grafički tehničar znači da ne znam da prevodim?!“  (reče moj klijent pre neki dan)

Ovaj, pa.... da.

Kao što ne znaš ni da stavljaš plombe u kutnjake, lečiš sterilitet u krava, razvijaš nove sorte šljiva, montiraš filmove, niti da popravljaš satne mehanizme.

Ili ja nešto ne kapiram kako valja?

*

Svaki čas na Facebook-u osvane poneki primer beslovesnog prevoda, svi komentarišu u neverici, a niko ne razume koliko to više uopšte nije smešno. 

Ako je ikada i bilo, to jest.

Pogotovo što je to samo poklopac septičke jame.

To što neko „baci krpu“ ili se nađe „između đavola i plavog mora" ili koristi konac za zube „religiozno“, to ni po' jada. 

Ionako svi "znaju" engleski, a da "prevode" već i da ne pričam. 

Ali, šta ćemo sa svima koji zubobolju leče oblogama od rakije? Ili sa tim što je internet neprikosnoveni medicinski autoritet, a abortus procentualno najzastupljenija metoda kontracepcije (mada mu u poslednje vreme čedomorstvo dostojno parira)? Ili ovi što se razumeju u zidarstvo, pa se svaki čas sa neke zgrade odvali neka terasa? Ovi što se razumeju u građevinsko preduzetništvo, pa  svaki čas neko (samo)ubijen? Ili sa tim što po školama jezike (a, bogami, i ostalo) predaju oni koji polože brzometni kurs? 
Ili šta sa ovima što se bave politikom, pa već više od decenije glasamo protiv, a ne za?

Dugo sam bila ogorčena na crkvu, smatrajući da se, u neukom blatu, pokvareno izborila za mesto jedinog  autoriteta. Ali onda sam shvatila da oni što se krste u autobusu kad god ovaj prođe pored neke crkve, obavezno slave Svetog Nikolu uz pečeno prase, u sred velikog posta, kao pravi veliki vernici. 

Pa mi je laknulo. 

Sva se govna kuvaju u istom loncu.

Ali, ko je meni kriv što sam neprilagođena životu u zemlji u kojoj se većina sa profesionalnom stručnošću razume u sve: od sastavljanja fudbalske reprezentacije, preko unapređenja poljoprivrednog plana, do vođenja države.

Okružena sam ljudima renesanse.

Zato nam i jeste kako nam je, zato i jesmo tu gde jesmo. 

Ipak, reći da se ne pomeramo s mesta, bila bi gnusna laž: ranije smo mic po mic sve više propadali i sve više zaostajali za elementarnim civilizacijskim tekovinama. 

Sada je ubrzanje na tom putu, već, daleko primetnije. 

Eto još jedne veštine koju smo doveli do savršenstva.

Bravo za nas.

.