Selo propada, a ministarstvo kulture se češlja – aksiom
***
Baba Sibinka je imala plave oči, krive noge i gomilu ovaca. Njena svekrva, Kruna Radovanović, dovela je muža u kuću, tako da se gazdinstvo udalo umesto nje i postalo Simić. Kuća Simića je dvadesetak metara niže od vikendice mojih dede i babe, adresa Put penzionera 17. Mene su kao malu »vukle« te šnenoklaste ovce, a odrasli baš nisu bili oduševljeni da idem kod Sibinke jer »spava sa ovCAma« (sa naglaskom na drugom slogu).
Ni baba Sibinka, kao ni bilo koja druga baba, nije oduvek imala to zvanje. I ona je nekada bila mlada, a moja baba je pričala da je Sibinka– u vreme kad ni jedna ni druga nisu nosile tu titulu – bila lepa, i čista da »sve dubi na njoj«. Sibinka je imala muža koji ju je ostavio i otišao u Ameriku, sina i dve unuke. Kad su svi digli ruke od babe, i ona je digla ruke od sebe i zapustila se, a isto se desilo i sa kućom koja je, kao i ona, nekada bila lepa, i čista da se moglo »sa poda jesti«.
Tridesetak godina nakon njene smrti, još uvek je tu, sa koprivom iznad krova.
Pre 5-6 godina, dva velika automobila sa beogradskim tablicama prođoše Putem penzionera i zaustaviše se kod baba Sibinkine kuće. Razgledaše, pisaše, beležiše. Radoznali seljani pitaše, a oni odgovoriše da su iz neke institucije, a Sibinkina kuća ih zanima jer je najstariji primer stare arhitekture u Srbiji. Rekoše, odoše i – ne vratiše se.
*
Deda Miloš je bio namrgođen, prek, težak čovek. Lovac, sa uvek divnim psima – sećam se Tomija, velikog crno-belog ptičara, i Džerija (bezajebancije), kratkonogog jazavičara. Jednom sam u detinjstvu videla kako krvnički tuče tog malog i zbog toga doživela traumu i dobila temperaturu. Kerovi se, reče, moraju disciplinovati. Štajaznam. Deda Miloš je imao vinograd i pravio vino. Velika raskošna kuća, prekoputa Sibinkine, danas je zarasla u koprivu, ograđena tarabom »na babinim zubima«, a dva ogromna oraha je nadvisuju. Oba rodila.
Kućica gde su bili Tomi i Džeri i dalje stoji.
Možda jer se u disciplinovanje kerova razumeo bolje nego u disciplinovanje ljudi.
Kućica gde su bili Tomi i Džeri i dalje stoji.
Možda jer se u disciplinovanje kerova razumeo bolje nego u disciplinovanje ljudi.
*
Baba Ruža je imala gusana Stevu koji ju je svuda pratio, mačke koje su ga se plašile, i malog mešanca kojeg je zvala Če Če. Vikala je, psovala, pušila k'o Turčin i bila najdobrodušnije stvorenje koje sam ikada upoznala. Njena kuća je gore, poviše. I kuća, i dvorišna kućica, i ambar, i svinjac, i česma, i dalje stoje, ali crep, prag, i još štošta – ne. Njih je odneo izvesni Radenko koji se, eto, snašao za »posao«. Za sada. Kad potroši sve, preći će na ove nenapuštene. Već hvata zalet.
U njeno je manje koprive jer je pola tarabe odnešeno, pa ovce uđu i pasu. Ovde samo ovce imaju osećaj za praktično.
Ovce i Radenko.
*
Možda ja imam čudne i glupe ideje, ali meni se, eto, čini da bi se te kuće mogle otkupiti od naslednika vlasnika, renovirati i izdavati ljudima zainteresovanim za seoski turizam. Ili sačuvati kao, kako rekoše, primeri stare arhitekture. Ili poslužiti za neke etno-radionice, umetničke kolonije, ili tako nesto. Možda bi se preko njih moglo nešto naučiti, ili zaraditi. Možda bi se raspadnuta gazdinstva dala preurediti i konzervirati.
Mislim, stvarno je sranje što nemamo more ili žirafe ili neku pustinju sa autohtonim beduinima. Ili bar lame koje bi, s vremena na vreme, mogle onako svojski da pljunu nekoga (imam i spisak kandidata).
Živo sranje.
Al' eto, imamo nešto drugo.
A možda ja ne razumem kako funkcionišu stvari.
Jer, selo o kojem je reč, nije neko neotkriveno selo u šumadijskoj nedođiji. Crkva u tom selu poslužila je kao lokacija za potrebe serije »Moj rođak sa sela«, jer je velika i sređena.
Ako je bilo moguće otkriti crkvu, možda bi bilo moguće otkriti i ove tri (i mnoge druge) kuće.
Ako je bilo novca za uređenje crkve, možda bi se našlo i za ove kuće.
A možda ja, ipak, jesam naivna i glupa, i nemam pojma kako funkcionišu stvari.
*
Inače, prašuma koprive je velika, gusta i zdrava. Saobraćaj je daleko. A ja imam odlične starinske recepte i za čorbu, i za pitu od koprive i ovčijeg sira pa bi se, eto, možda i ona dala pametnije iskoristiti.
I od ovaca se može naučiti ponešto.
Ko ume.
Ko ume.
DO DALJNJEG (link)... |