http://www.youtube.com/watch?v=ct0-NLyfcnA
***
***
Sa vaše desne
strane razastrti jorgani snega do horizonta, ali ne gledajte predaleko jer tamo
blješti, a kada blješti zna da zaslepi. Sa vaše leve strane plavi mir, ali
jebežga... sela sam sa desne strane, levu tek nazirem. Kroz jorgane snega
mestimično vire žice granja, popucali federi bivše jeseni i budućeg proleća.
Propale iluzije i nepopustljiva iščekivanja. A jastrebovi kruže. Ili su
kobci... Ili su kopci? Izjednačiše li ti se suglasnici, crna Vesna...?! Morala
bi ptica da priđe da bih vid’la koja je, al’ ptica ne prilazi. Kruži nad
poderanim jorganima. A kada se jorgani, stotinjak kolometara dalje, istanje,
pa potom pređu u zelenu travu, kopci i dalje kruže. A to, uostalom, i nije
trava, samo liči na proleće. Još pedesetak kilometara dalje i žbunje sa crvenim
bobicama na vrhovima. Bukti nekim vatrama. Bukti i bitka na nebu. Oštri potezi
u gvašu, golubije plava-metalik plava-oker-limun žuta. Bukti. Apokaliptično
matisovske boje. Bukti. I da li ti kopci/jastrebovi (orlovi i sokolovi nisu, to
vidim i iz ove daljine), da li oni vide ove table sa brojevima njiva?
530.531.532. I ako ih vide razumeju li ih? I ako ih razumeju, poštuju li ih? 553.554.
Budim se.
Propušten poziv. Propušteno 30km. Propušten trenutak. Ništa ga ne vraća.
Propušten poziv pokušam da nadoknadim porukom. Kasnije. Razbuktani gvaš neba prelazi u
mirniji akvarel. Razlivaju se siva-golubije plava i zlatna na vrhu planine.
953m. A onda kroz akvarel prođe gusto granje i razmaže ga u sfumato. Razbuktana
drama se premešta zapadnije, ostaje nebom razapeto sećanje na nju. Vlažna
izmaglica razlivenog soka crvene pomorandže. Blutorange, kažu
Nemci. I u pravu su. Sa vaše desne strane, slika nastaje u dva poteza
četkice kroz vodu. Muti se, muti, prelazi u sive. Dve nijanse sive –
prepoznatljiva i neprepoznatljiva. Samo se zelena ozime pšenice i dalje jasno
vidi. Sa vaše leve strane grafika. Čeka zlato. U zoru. Zlatne niti ili zlatna
koplja, kako kome legne, kako se kome zalomi. Gledajući odavde, sa vaše leve strane uvek zlato, sa vaše
desne strane uvek ćilibar. Svakom svoje, nikad obrnuto. Zapad, skretanje. Preko
nadvožnjaka idu putem dvoje. Ne govore. Ma, nemam pojma govore li ili ne, sitni
su mi skoro koliko i kopci/jastrebovi. Ona sa crvenom kapom, on sa rukama u
džepovima. Od akvarela ka grafici. Žustrim korakom.
Osoba iza mene
razgovara telefonom sa sinom uporno pokušavajući da ga ubedi da joj kaže da mu
je nedostajala. Osoba ispred mene čita neka skripta iz psihologije na temu „Afektivno
vezivanje i partnersko funkcionisanje“. Možda bi bilo dobro da sednu zajedno.
Čitam joj preko ramena, pokušavam da se pronađem u nekoj od kategorija. Ali
drmusa se, ne uspevam. A i nema mene tu. Ja se vezujem efektivno,
nikad afektivno. Vezujem se za oči, za dodir, za glas, za priču. Vezana jesam.
Za oči, za bistrinu pogleda i rezonovanja, vezana. Za verovanje u radost
življenja i radost igre. Vezana. I prija. I neću da se razvežem. Efektivno, ne
afektivno.
Pod nama pruga. Malo
plačem. Ah, pa dobro, šta sad, bože moj. Pruge imaju taj uticaj na mene, ne
znam zašto, a nije ni bitno. Plačem malo, pa prestanem. Mislim na onu bistrinu – u očima,
u rezonovanju – i prestanem. Sa plakanjem, ne sa razmišljanjem. Još 87km do
grada u koji ne idem trenutno i u kom nikada nisam bila. Ali, ko zna. Možda,
jednom.
Opa.
Visoke,
metalne ograde i sa vaše leve i sa vaše desne strane brane žitelje od
znatiželjnih pogleda putnika. Znatiželjno mi je draže nego radoznalo.
Ljubopitljivo mi je još draže. Ljubopitljiva sam vrlo. I za ljubopitljivost sam
vezana. U kompletu sa bistrinom pogleda i rezonovanja. Tako to ide. Ograde
traju. A i ako. I moje ograde su visoke. Ne metalne. Više mentalne. I sasvim emotivne.
Propusne, dakako. Propuštaju retko i retke. Još ređe zadržavaju. Pogrešno propuštene izbacuju. Efektivno, ne afektivno.
Udžerice i seoski
teren za loptanje.
I onda, opet, na
trenutak, razbuktana bitka čelično plave-žute-oker. „Izvin'te, je l’
možete da stanete da fotografišem ovo nebo?“
Poželim da kažem.
Ne kažem.
Kud bih to
rekla. Pobogu.
16:52
Ne da se
dan. Duži se. Polako, ali ipak. Pre samo mesec dana bi pre samo pola sata bio
mrak. Sad više nije.
Kobac/jastreb na
dalekovodu. Osmatra. Onda poleti, napravi krug, pa se pretvori u tačkicu i
stopi sa siviloplavetnilom kroz koje grebu poslednje narandžaste kandže.
A onda se pale
svetla i sve nestaje.
Otvaram knjigu.
Čekam proleće.
.
