Usput

Karta je zanimljivija od teritorije. ~ Mišel Uelbek ("Karta i teritorija")

***

Ja sam, onako, sujeverna osoba.

Pomalo.

Umereno.

Selektivno sujeverna.

Ne pljujem unaokolo, ne spopadam odžačare (imam, doduše, anegdotu sa jednim od njih, iz gimnazijskog perioda,  ali nema mnogo veze sa sujeverjem) ne plašim se merdevina ni crnih mačaka, ali u nekim stvarima sam dosledna. 

Kucam o drvo da se nešto dobro desi.

Ne slavim rođendan pre rođendana.

Ne ocenjujem celinu pre završetka.

Ukratko – ne trčim pred rudu.

Iz tog razloga mi je, nekako, problematično to što ovu godinu doživljavam kao dobru.

Zato ću odmah sa tim prestati i preinačiti svoj stav sa „ocena ove godine“ na „ocena prve polovine ove godine“.

E, tako.

Dakle, prva polovina ove godine me je vrlo rano i odlučno vratila sa stranputica, sa puteva koji nisu moji i koji su me vodili u pogrešnim smerovima. 

U smerovima koji su me vodili ka destinacijama na kojima za mene nema ničega.

Koji bi me naveli na pogrešne kompromise.
Koji bi me naveli da se udaljim od sebe. 
U smerovima koji mi nisu prijali.

A ja sam putnik. Ja volim da putujem i umem da putujem. Ne opterećujem se destinacijom već uživam u samom putu. U pokretu, u očekivanosti neočekivanog, u novom, u kabriolet-slobodi koju putovanja nude. Uživam u otkrivanju drugih i otkrivanju sebe, uživam u raskrsnicama, pa i u oštrim krivinama i truckanju povremenom čak. 

Uživam toliko da se desi da previdim šta na nekim putokazima piše. Previdim od prevelike želje za putovanjem, od opijenosti mestom gde je putokaz postavljen, od primamljivosti samog putokaza.

I onda odaberem put koji nije moj.

Ali pošto sam putnik – pošto volim i umem da putujem – znam da se i na pogrešnim putevima uči. Znam da treba pokupiti lekcije i vratiti se na prethodnu raskrsnicu. 

A ako je godina kao ova, godina koja me primora/ubedi/objasni mi da se brzo vratim, da se vratim pre nego što zabasam i zalutam, pre nego što izgubim vreme i živce, pre nego što protraćim energiju i emocije, onda je to dobra godina.

Pardon – onda je to dobra prva polovina (i kusur!) godine.

Izgurala me je iz ćorsokaka, obrisala umuljani putokaz, i dala novu mapu.

Korak unazad je, ponekad, korak u pravom smeru.
Kao kada se isparkirava auto - mora se stati i poći malo unazad da bi se krenulo u željenom pravcu. 

I sad me eto, sa torbom rešenom viškova prtljaga i, nadam se, pouzdanijom mapom, pa – put pod noge.