Kada bi čovek imao
pravo da baci samo jedan jedini pogled na svet, taj jedan pogled bi trebalo da
bude na Istanbul. ~ Alfons de Lamartin
bude na Istanbul. ~ Alfons de Lamartin
***
PRIZORI
28.5.2019.
Kada se izađe na
drugoj tramvajskoj stanici posle Galata mosta, upadne se u užurbani, uzgužvani,
uzvikani prizor Istanbula kakvim je predstavljen u filmovima, romanima, anegdotama.
Za semafore ne
haju ni vozači ni pešaci, o taksistima da i ne pričam, ulična tezga na uglu smeštene velike poslastičarnice nudi
baklave i tulumbe u malim porcijama za usput, tramvaji zvone, galebovi i vrane se nadvikuju,
ulični prodavac viče uvrćući duguljaste balone u razne oblike i nudeći ih prolaznicima,
turisti čvrsto drže torbe jednom rukom, dok drugom fotografišu prizore vihora u
kom su se našli, mimoilazeći se sa stočićima baštica lokala, gladnih očiju
tragajući za još egzotičnijim i neverovatnijim prizorima.
Tu, baš na tom
mestu, nalazi se i železnička stanica sa koje je Herkul Poaro početkom
tridesetih godina prošloga veka krenuo na putovanje ka Londonu, a zatim neočekivano (neočekivano za
sebe, očekivano za Agatu Kristi koja ga je svesno i namerno uvalila u taj sos)
rešavao slučaj ubistva aprijatnog Semjuela Edvarda Rečeta.
stanica Orient Expressa |
Vitraži stanične
zgrade Orijent Ekspresa,
unaokolo opružene mnogobrojne raznobojne dugodlake mačke koje ne haju za haos
podjednako kao ni njihovi ljudski sugrađani (sa kojima su u ovom gradu ravnopravne),
drvene klupe, mermerni pod, unaokolo oblepljene najave derviških nastupa, na
sred nekadašnje pruge izrasla palma, na trenutak vraćaju u neka stara vremena,
istovremeno nudeći uzorak Istanbula kakav je i danas.
MIRISI
29.5.2019
Šafran se meri
kao zlato.
Kao heroin.
Vagice su male i
digitalne, šafran se iz tegle uzima rukom u rukavici i spušta na nju.
1 gram iranskog, grimizno crvenog, košta 5€
Otvara mi teglu
da pomirišem.
Zažmurim da bih svu koncentraciju prebacila na njuh i duboko
udahnem kroz nos. Pred očima mi se prepliću putevi svile, drumski razbojnici, mačevi i
bodeži, latice ljubičastih cvetova i crveni prašnici u njima, ruke koje ih
odvajaju.
Sve u sekundi sve.
Otvaram oči, vidim ga osmehnutog kako zadovoljno seiri klimajući
glavom. Potom zatvara teglu i kaže, taj nije za kuvanje, nema potrebe za tako
skupim, taj je za lek. Uzima drugu teglu i kaže, ovaj je najbolji posle njega.
Pomirišem, za nijansu manje intenzivno, ali i dalje snažno.
Kolega kraj njega, meri otomanski začin, mešavinu čiji stepen ljutine zavisi od količine
ljute papričice koja mu je dodata. Za ćufte, kaže, za meso, kaže, za ribu, za
đuveč, kaže.
1.6.2019.
Nekoliko sutona
kasnije, prolazim pored pecaroša načičkanih duž ograde mosta Galata i, jedući balık
dürüm, u mirisima slasti koja mi prijanja uz prste prepoznajem taj začin
pomešan sa mirisom sosa od nara.
31.5.2019.
Nareve po gradu
nisam videla ali smokve jesam. Razgranate, iždžikljale, krupnih, mestimično već
zrelih plodova koje težina otkida sa grana i tupo ih razbija o tlo. Teško je ne
nagaziti poneku, a tada se miris intenzivira i meša sa mirisima jasmina i
orlovih noktiju koji gusto obavijaju grad dodatno ga natapajući egzotikom.
Pod stablima smokava, mačke leže u žbunićima, saksijama, na toplim zidićima, od jare
sklonjene u debele hladovine gde, uljuljkane pažnjom ljudi, site i napojene,
žive neki svoj Istanbul.
Krzna ulepljenog u sok plodova koji su se, geknuvši sa
visine, rasprsli u miris, pretvorene su u neka maltene mitska mirišljava bića koja
laganim lelujavim pokretima unaokolo raznose slatkastu aromu voća i vrućine u nagoveštaju leta.
ZVUCI
29.5.2019.
Nad pristaništem
Eminönü polako se spušta veče. Galebovi kriče nad minaretima Sulejmanije,
riblja pijaca pod mostom se polako privodi kraju, kraj vrućeg dana usporio je
ljude koji se tromo kreću kejom.
Za jednim od
pokretnih štandova-kolica na kojima se prodaju đevreci, stari prodavac laganim
ali uvežbanim pokretom preseca đevrek, a zatim uzima trouglasti paketić sira i
polako ga maže na jednu, pa na drugu polovinu. Pažljivo, zamišljeno, usporenim
pokretima, kako to stari ljudi, već, umeju, svesni da žurba vodi samo u jednom
smeru. Kada ga namaže, prislanja polovinu uz polovinu, a one prijanjaju u novo,
slasnije celo. Spušta đevrek, uzima nož, odseče jedno parče, a zatim se polako
uspravi, rukama podbačajući krsta. Sunce se spušta. Sa minareta se začuje
mujezin. Starac uzima odsečeno parče i polako ga stavlja u usta.
Gotov je dugi
ramazanski dan.
Iftar je. Može
da se jede.
2.6.2019.
Prekoputa, na
azijskoj strani, na pristaništu četvrti Kadiköy, prodavac đevreka viče: „Taze!
Taze! Bujrum! Taze!“
I kazan se kaže
kazan, i biber se kaže biber, i badem se kaže badem, i kajsija se kaže kajsija,
i patlidžan se kaže patlidžan, i nar se kaže nar, i crveno se kaže kirmizi (grimizno), i bakar se kaže bakar, i baksuz se kaže ugursuz, i inat se kaže
inat, i kašika se kaže kašika.
I svaki jezik
koji zvuči kao moj, u kome primećujem bar primese mog jezika, čini da mi
podneblje u kome se govori deluje bliže i draže i jasnije.
UKUSI
29.5.2019.
Kada se uđe u
Topkapi palatu, pa se malo prođe, sa desne strane se ulazi u prostor nekadašnje
carske, sultanske kuhinje, i to na troja vrata, od kojih jedna vode u špajz,
druga u kuhinju i treća u prostor za pripremu slatkiša.
Paneli pripovedaju da je četiri puta godišnje organizovan prijem vojske u svrhu dodele
plate, čemu su prisustvovali i strani državnici i visoki činovnici i da se, tim
prilikama, priređivao ručak za sve te ljude – 15 000 samo pešadinaca, to jest
janjičara; sve ukupno koliko zvanica, ne piše. Piše i da je Sultan imao ne samo
kuvara i pekara koji su pripremali jela i mesili hleb pod nadzorom, već i posebnog
čoveka koji donosi jela u posudama i zadužen je za podizanje poklopaca, drugog
čoveka koji donosi hleb, trećeg koji donosi slatko. Podeljena odgovornost zarad
zaštite života vladara.
Pored bakarnih, keramičkih, i posuda od terakote, pored
pribora za jelo od sedefa i kornjačinog oklopa, pored rukom veženih peškira, pored
otvorene peći u koju može komotno da uđe više od desetoro ljudi, stoji i
jelovnik jednog takvog prijema skraja XVII veka:
Sarma
od piletine – punjeno pile – pileća supa – punjena jagnjeća plećka – pilav sa
šafranom – grilovane ćufte – kebab – zirberyan – zeleni pilav – prženi spanać
sa pastirmom – varivo od prekrupe sa narom – ragu od praziluka – Mahmudiyye –
Fakahiyye – kavurma – škembići – punjeni patlidžan – mantije sa jogurtom –
mantije sa limunom i kajmakom – tufahije – ragu od dunja – punjene dunje –
baklava – kadaif – sutlijaš.
Sofra mimo
proslava je bila za nijansku skromnija, ali i dalje pozamašna, a sultan nije jeo
svako od pripremljenih jela: neka je jeo, neka samo probao, a neka samo
posmatrao. Ono što bi preostalo, jeli su podanici.
Ponuda u
današnjem Istanbulu je otprilike ista takva, i kvantitativno i kvalitativno.
Baklave, ratluk i kadaif u sto veličina i oblika, döner, burek, peciva i đevreci, dagnje – to sve
lako, to je sve poznato.
Ali – balık
dürüm, çiğ köfte, gözleme, künefe, çökertme, güllaç – to treba potražiti, naći
i jesti, njušiti i detektovati mirise začina, sosova i preliva, boje i ukuse
posložene, umotane, stopljene, pretočene u čistu poeziju koja je istovremeno i sonet i slem
i haiku i slobodni stih i deseterac i sve ostalo što postoji. Kao i sam Istanbul.
DODIRI
1.6.2019.
Izuvam se pred
džamijom, oslonjena na hladan, reljefni zid delom pojeden vekovima, delom
renoviran. Krajevi marame koja mi je na glavi golicaju me po licu. Na meki
debeli tepih stajem
bosim stopalom, jednim, pa drugim, utanjam i koračam,
nečujno kao i ostali.
Dok posmatram zidove i plafone, lustere i vitraže, lagano
prevlačim jagodicama prstiju preko rešetkastog panela kraj kog prolazim. Prsti
na jednom mestu preskoče preko prepreke, prenem se. Vrata. I natpis da je to
deo za molitvu za žene. Gurnem vratanca koja se nečujno otvore, ulazim.
U tom
delu je nekoliko žena, i polica sa knjigama. Prilazim knjigama, uzimam jednu
zelenu, ornamentisanih korica i sednem na debeli meki tepih. Prelazim prstima preko glatkog kožnog poveza, otvaram je i razgledam
stranice ispisane na arapskom, oivične kitnjastom bordurom u boji. A onda
krajičkom oka primetim dve žene nedaleko od sebe. Sede bočno, ne vidim im lica
iza lelujavih marama, ali po šakama i bosim stopalima koja izviruju, i po tihoj
kikotavosti, jasno je da su veoma mlade. Baka pored njih udubljeno žmuri i
prebira po brojanici u ruci, ali njih dve se ne mole. Da li su tu došle da bi
jedna drugoj prepričale neki trač, ili podelile neku tajnu, skrivene od
radoznalih pogleda? Jedna od njih se naginje ka drugoj, jednu šaku naslanja na
koleno, dok drugom polako pomera maramu svoje prijateljice, da bi joj nešto
šapnula. Druga je sluša dok prstima levog stopala lagano miluje tepih. Tiho se
zakikoće.
Sredovečna žena koja sedi nedaleko od njih ih prekorno pogleda, one spuste poglede, odmaknu se. Šaptačica podigne glavu i ukrsti pogled sa mojim. Da, veoma je mlada. Osmehnem joj se,
uzvrati, pa ponovo spusti pogled i okrene
se ka prijateljici, nameštajući maramu. Uhvatim sebe da i sama to činim, pazeći
da mi ne sklizne sa glave jer nisam vešta u tim vezivanjima.Sredovečna žena koja sedi nedaleko od njih ih prekorno pogleda, one spuste poglede, odmaknu se. Šaptačica podigne glavu i ukrsti pogled sa mojim. Da, veoma je mlada. Osmehnem joj se,
Prstima lagano
podvlačim prerasle šiške i kačim ih iza uha, razmišljajući o evidentnoj činejnici da ih – da
nas – te marame nimalo ne naružuju. Naprotiv, rekla bih. Sve ovo – pramenovi
kose koji ispadaju, gola stopala na tepisima, laktovi koji proviruju ispod
tankih mekih tkanina koje miluju kožu – sve je to vrlo senzualno, daleko više
od ogoljenosti, daleko više od izloženosti. Prinuda da se bude „umotan“ nije
privlačna nimalo, ali toga ovde i nema. Oko 50% stanovništva je konzervativno,
isto toliko nije. Oni koji nisu, ne nose marame u svakodnevnom životu. Ako
dolaze u džamiju, onda da. Devojčice iz tradicionalnih porodica počinju da nose
marame kad dobiju prvu menstruaciju. Razmišljam o hormonima, o devojčicama,
devojkama koje je nikada ne dobiju. Kad one počnu da ih nose? I, da li? I nije
li i sve to vrsta izloženosti, i to ne pogledima već znanju? Počela je da nosi
maramu, spremna je. Nije počela, nije.
Razmišljam o
haremu u palati Topkapi, njegovim uzanim hodicima kojima se najpre prolazi
pored strašnih čuvara, pa pored crnih evnuha, da bi se došlo do devojaka koje
su tu pristizale neke milom neke silom, neke prodate od strane roditelja koji
su, verovatno vođeni siromaštvom, željom za prestižom ili strahom da ćerka ne završi u
rukama neke vucibatine, odlučivali da je to najbolje rešenje. Šarene pločice,
hladno i toplo kupatilo, soba za zabave i proslave, prostrana terasa sa koje se
silazi u bazen, sa pogledom na grad. Velelepno zatočeništvo.
Moji prijatelji Vaclav i Jana su
tek došli u Istanbul iz Praga, na četiri godine. Poslom, još uvek zbunjeni, pomalo
zabrinuti. Nina ima tri godine, a mala Ela se rodila tu, pre mesec i po dana.
Jana priča da su
joj, kada se porodila, posle sat vremena u bolnici nudili frizera i šminkera.
Zbunjeno je odbila zbunivši medicinsko osoblje. To je u Turskoj uobičajena
praksa – da se žena odmah dotera, da tek onda uđe rodbina i da se, bez tragova
muka i bolova, bez znoja i grča, fotografišu. Nije li i to velelpno zatočeništvo u kavezu očekivanja da se uvek bude savršen?
Prenem se iz
razmišljanja, ustanem, spuštam knjigu na policu, izlazim, usput
bacivši pogled ka onima dvema koje sada, valjda pod uticajem opomena, prstima lagano
prebiraju po brojanicama i ćute.
Oslanjam prste o
rešetkasti pano, drugom rukom podešavam maramu i izlazim.
02.06.2019.
Vetar podiže
slane kapi Bosfora i zariva mi ih u lice i ruke. Marama me ponovo golica, ali
sada mi nije na glavi već mi se podiže sa ramena oko kojih
sam je prebacila da ne izgorim. Sunce je jako i uporno, i varljivo. Držim se za
ogradu brodića i gledam u daljinu ka nekada Bosforskom, sada mostu 15. juli, koji
razapet između dva kontinenta nosi težinu uspomene na državni udar 2016. i
živote ostavljene na njemu.
Tamo, u Evropi ka kojoj idem, kričanje galebova
obavija Eminönü i užurbanost života na pristaništu.
Osvrnem se ka eklektičkom Kadıköy
koji podseća na Trastevere, koji podseća na Kreuzberg, koji podseća na Kosančićev
venac, osvrnem se ka tom istanbulskom delu Azije koji ostavljam za sobom, za
delom Istanbula u kom Azija liči na Evropu više od ovih njegovih evropskih
delova. Sa šarenim balonima na šetalištu uz more, žrtvovanim u ime prpošne
zabave dečaka koji ih gađaju pištoljima na metkiće, sa pijacom na kojoj se
prodaju grilovane masline, sveža riba, punjene i pohovane dagnje, i gotovo
izvesno najbolji burek u vasioni, sa šetalištem na kom ciganke prodaju ruže, a slučajni i namerni prolaznici posmatraju grupu momaka kako vešto pletu nogama igrajući narodne
plesove
uz snimljenu muziku, Kadıköy se polako gubi u daljini iako mi, zapravo, ostaje
blizak. Kao i Zlatni Rog, kao i Kabataş, kao i Eminönü, kao i Yeniköy, kao i svaka kaldrma na koju sam spustila stopalo, svaki zid o koji sam se oslonila, svako drvo platana, smokve i magnolije koje me je zaštitilo od sunca, svaka čaša koju sam dotakla usnama, svaki pogled koji me je obuhvatio. Za prvi put, za svaki sledeći u kom ću im se vratiti, neminovno, očarano, zaljubljena zauvek.
U Aja Sofiji sam stavila palac u stub i poželela želju.
I biće tako.