Ljubav na deseti pogled

„Do pravih otkrića se ne dolazi traganjem za novim predelima, već posmatranjem onih starih na nov način.“ ~ Marsel Prust

***

Mrzim pesmu „Moji su drugovi“.

Prezirem je.

Kad god je čujem setim se onog debilnog vozića u u koji se svi pohvataju pred kraj nekog slavlja pa, raspomamljeni alkoholom, besomučno đipaju ukrug i samo čekam kad će nekog zadriglog da strefi srčka ili će se neka razularena strmeknuti sa štikli na uglačanom podu.

Mrzim je jer je glupa i patetična pesma iz mrljavog filma o polusvetu devedestih. Mrzim je jer moji drugovi, hvala Bogu, nisu „žestoki momci“. Mrzim je jer mi je bitno da su "moje žene" uvek pored mene i uopšte ne moraju da budu najbolje.

Mrzim je jer mi jesu svi rasuti po svetu i to je jebeno sranje.

A ništa ne mogu protiv toga.

*

Kada sam prvi put doputovala u Berlin, bila sam egzaltirana.

Nisam mogla da dišem od uzbuđenja.

Svega se sećam.

I da automat za karte nije hteo da mi vrati kusur, i da je vozač autobusa od aerodroma imao bradu, i da je na skretanju u Unter den Linden bio zastoj, i da se na Lustgartenu dešavala neka proslava.

Svega.

Kada sam stigla na Alexanderplatz htela sam da počnem da vrištim od ushićenja koje se nagomilalo u meni (verovatno bih i počela da nisam bila na sedmodnevnoj vizi i u strahu od deportacije).

Kada sam prvi put doputovala ovde, bila sam egzaltirana.

Nisam mogla da dišem od uzbuđenja.

I sećam se samo trenutka kada sam ugledala Nadeždu kako mi, u zelenoj suknji i sa jednom rukom na upravljaču bicikla, drugom rukom maše, osmehnuta „od uva do uva“.

Od sletanja do tog momenta, sećam se samo iščekivanja.

Kembridž je još i bio prihvatljiv. Kembridž, istufnan narcisima, protkan kanalčićima, nadžidžan biciklima, on je kao dete koje vas šutne u cevanicu, ali je toliko malo i slatko i razbarušeno da nema šanse da ga puknete šamarčinom preko nosa (čak iako to strašno želite).

Ali ovaj grad... ovaj grad sa svojim ogromnim ulicama, svetlećim reklamama, hordama ljudi, kamerama na svakom koraku, iritirao me je do srži.

Da se razumemo: NIKADA ovde nisam imala NIJEDAN kišni dan; NIKADA ovde nisam naišla NI NA JEDNOG nadmenog čoveka sa recidivom postimperijalističkog kompleksa; NIKADA se nije desilo da se ne provedem dobro; NIKADA mi se ovde nije dogodilo NIŠTA neprijatno.

Ali mi je ipak išao na nerve.

Razmišljala sam o njemu kao o gradu paranoje i preteranih upozorenja na „sumnjive predmete i sumnjivo ponašanje“ (kao da bi vam u ovako velikom gradu sa toliko različitih ljudi išta moglo delovati čudno i sumnjivo), gradu bez kanti za smeće da bi se sprečilo podmetanje bombe,  kao o gradu velikog besplatnog muzeja u kom je svaki drugi eksponat došao iz neke pljačke, kao o gradu u kome je sve „hyper“ i u kom, ako ste dobro raspoloženi - "blago vama, al' koga briga..." , a ako niste - "ko vas jebe, što niste..." . Nervirao me St. Džejms što je preveliki, St. Pol što je previsok, Millenium bridge što se ljulja, nervirao me Tower što je skup, nerviralo me što me opominju za rupu, nerviralo me "gledaj desno", nerviralo me...

Nerviralo me što moram da letim dva i po sata da bih videla Nadeždu.

I tako je bilo svaki put.

Ali, onda je Nadežda otišla, još dalje, a ja sam shvatila.

Nije mi on za to kriv. Ni on, ni San Dijego, ni Njujork, ni Los Anđeles, ni Barselona, ni Dubai, ni Hamburg, ni Ostin, ni Sidnej, niti bilo koji drugi grad u koji moram da odem da bih videla prijatelje koji, nekada, nisu bili tako daleko.

Kriv je Beograd i sredina u kojoj su postojali polulikovi koji su „velikog srca tamo gde se puca“, i u kojoj se prave pesme za filmove o njima, i ovi danas koji ne kapiraju o čemu te pesme, u stvari, jesu.

Krivi su i ništa ih ne može oprati.

*

Kada sam, ovoga puta, sletela, na aerodromu je bilo sunčano. Dok sam stigla u grad, nebo je bilo natmureno i gusto, natopljeno i teško.

„Oh, it’s YOU again?!“, skoro da sam mogla da čujem u vazduhu.

Dobro, okej, to sam i zaslužila.

Stavila sam da se napune baterije fotoaparata, odredila na koju stranu je zapad (da bih ujutro znala gde je istok), kupila Chelsea bun (Chelsea bun, pak, oduvek volim. I Camden i Spitalfields, i ostale pijace, kad smo već kod toga, ali to je zato što sam anarhista) i posramljeno odvukla dupe u Ritzy.

Naredno jutro sam ustala rano, pre zore, prošetala do reke i napravila najlepši foto-serijal svitanja koje sam ikada napravila i u jednom gradu (uključujući, čak, i Berlin).

Sada, već, napredujemo koracima od sedam milja.

Čini mi se da je, čak, malo počeo da mi se i osmehuje.

Ja njemu, svakako, jesam.

Umberto Eko kaže da, kada nam neka knjiga ne ide, kada zapinje, treba je ostaviti sa strane i vratiti joj se kada prođe neko vreme, kada se nešto u nama promeni i sazri.

Možda je tako i sa gradovima.

Sa mnom i sa Londonom, u svakom slučaju, jeste.

.