Dugme je okej

Kada sam prvi put doputovala u Pulu, uhvatila sam sebe treći dan po dolasku zapanjenu činjenicom da se svaka svakcijata pekara zove "Panificio".
Zamislila sam kako predstavnik Kamore, Natale Panificio, drži monopol nad celokupnom pulskom (a možda i istarskom!) pekarskom industrijom i kako će me ona krofna koju sam kupila na plaži (dakle, ispod žita) skupo koštati.

A onda sam isključila conspiracy mode.

"Da li 'panificio' na italijanskom znači 'pekara'?
"Da."

Laknulo mi je.

*

Mi smo narod sklon masovnoj histeriji i teorijama zavere.

Sećam se kako je 11. avgusta 1999. godine grad opusteo zbog pomračenja Sunca. Ne sećam se kakva su apokaliptična predviđanja i/ili bapske priče nadvladale, šta će kome da se desi ako pogleda u Sunce baš u tom trenutku, ali šta god da je bilo - uspelo je.
Ja - koja sam, kako moja mama kaže, "mimo sveta" - izašla sam na prozor, a kada su se popalila ulična svetla u sred dana, i na ulicu. I gledala kako oko podneva nastupa mrak. A onda se sunce vratilo, svetla su se pogasila, ja sam slegla ramenima i vratila se u kuću.
I? Šta me strefilo zbog toga?

Ništa.

Bombardovanje se već bilo završilo, godina na fakultetu je već bila sjebana zbog prolećnog haosa, Sloba je i dalje bio na vlasti. Dakle, mrak se desio i pre i mimo mraka, i pre nego što je iko bio pogledao u "strašnu" astronomsku pojavu.

A nije da baš i jesam u stanju da vidim na koji način su položaj Sunca, Meseca i Zemlje u datom trenutku više ili manje apokaliptični za nekoga ko to gleda u odnosu na onoga ko to ne gleda.

Isto kao što nisam baš u stanju da vidim kako bi Gay Pride doveo do neke apokalipse, niti na koji način on ugrožava bilo koga: hoće li neki ljudi prošetati gradom da ih svi vide ili neće, podjednako utiče na naše živote kao što je uticalo to što su se Sunce, Mesec i Zemlja na nekih pola sata poređali u vrstu.

Poređali se - ne poređali se, prošetali - ne prošetali, mi smo u kurcu: 24% ljudi je nezaposleno, dve trećine tih koji su zaposleni nisu prijavljeni, ko zna koji procenat formalno prima minimalac, a ostatak na ruke i to već godinama istu, bednu sumu. Poskupljenja su prestala da budu vest, fabrike ne rade, po kvalitetu zdravstvene zaštite smo na poslednjem mestu u Evropi, školstvo se jedva drži u životu, a nas hvata histerija oko čega? Hoće li neka grupa ljudi razviti šarenu zastavu i proći centrom grada?

Jer, šta?
Ako prošetaju, šta će da se desi?
Doći će do velike apokalipse u kojoj je čitavo dostojanstvo nebeskog naroda na čelu sa Carom Lazarom sagoreti u prah?

Možda.

Mada, mogu da se kladim u pozamašnu sumu da 90% onih ćelavih budala na čiju se vlast priklonila stranu ne zna da kaže kako se taj isti Lazar prezivao i koja je bila poenta cele bitke. Isto kao što sam sigurna da ih bar isti toliki procenat koji se busaju verom ne zna Očenaš.

Ali, oni su opet nadvladali i opet su oni većina koja se sluša i opet su oni ti koji diktiraju opštu histeriju. Samo što - kao i 1999. - ne znam šta više može da se desi. Sve se već desilo.

Zato, pustite ljude da prošetaju, pa čak i ako smatrate da je to toliko strašno. Ili možda baš zato što mislite da je to strašno. Možda se strašno i strašno potru, možda minus i minus tvore plus. Šta znate...

Uostalom, ako krajem godine stvarno nastupi smak sveta, bar ćete imati krunski dokaz: do smaka sveta je došlo jer Srbi jesu dozvolili Paradu ponosa  > dakle, Srbi su uticali na sudbinu sveta  > dakle, Srbi STVARNO jesu nebeski narod.

Ili nađite dugme i isključite conspiracy mode, naučite nešto i pustite demone neka idu sa mojim Nataleom.

Prija, videćete.

.