Sreću čine male (s)tvari

"People are strange..." ~ Jim Morrison

***

Ovo je parking iza moje zgrade. Procene rastojanja mi slabo idu od ruke, ali, eto, vidite – ima ga. U dužinu ide do Futurinog kioska, u širinu do zidića iza kog su parkić i Maxi čije me renoviranje iritira istim intenzitetom kojim me i raduje. Dosta mi je malih prodavnica sa gde-si-komšinice pristupom i triput višim cenama. Dosta.

Osim što služi za parkiranje automobila, parking je i veoma  omiljeno mesto okupljanja lokalnih mladića. Sede i pričaju, telefoniraju, jedu, zezaju se, motaju; nekada su više, nekada manje glasni. Teme razgovora dopiru do trećeg sprata ponekad, a teme motanja gotovo uvek. Stanari na drugom, prvom i prizemlju su vremešni, pa razaznaju samo teme razgovora; teme motanja ne, ali tih dana budu bolje raspoloženi.

Niko od momaka ne živi u ovoj zgradi, ali iz nekog razloga ovde vole da dođu. Ko će ga znati.

Danas su opet došli – njih četvorica od nekih petnaestak koje redovno viđam – i doneli dve metle i jednu lopatu koja je glumila đubravnik.

I počistili ceo parking od opušaka, omota od čokoladica, žvaka, plastičnih flašica, raznih papira i ostalog smeća.

Počistili su temeljno ceo parking (koji nije mali) iza zgrade u kojoj ne žive, od đubra koje nisu samo oni napravili, jer tu se igraju i deca iz zgrade, lokalni alkosi od iza Futurinog kioska nekada malo prošire polje delovanja, a kante – nema.

Tema razgovora se ticala dolaska nekih devojaka, tema motanja je bila izražena, ali ne mogu da procenim koja je više uticala na društveno koristan rad i želju za lepšim okruženjem.

Ako su devojke, lepo i romantično.

Ako je trava - njozi hvala.

Lepše je sa (horti)kulturom.

.

Lipanj

Otkako sam sa sedam i po godina ušla u školu, do dan danas nisam izašla iz nje.

Onda su se tome pridodale sezone.

A merenje vremena školskim godinama i/ili sezonama vam dođe na isto: vreme traje od početka septembra do početka/sredine lipnja i onda nastupa prekid u vremenu, nastupa jedan lelujavi period slobode, nastupa bezvremensko vreme, bestežinski period bez čarapa, bez potkošulje, bez obaveza.

Bez briga.

Od kako sam sa sedam i po godina ušla u školu (a onda nešto kasnije i u te sezone), lipanj je bio taj trenutak kada se stoji na pragu kraja vremena, na pragu bezbrižnosti sačinjene od leta koja otvara nepregledno more neslućenih mogućnosti. 

Kada se malo odraste (izašlo se iz škole ili ne) obaveze raznih vrsta to malo pomute, ali osećaj mi je ostao - čudan, začudan, besprizoran u svetu u kom ljudi imaju dve nedelje odmora, detinjast, ali dobar. 

Jedan dobar, DOBAR osećaj da je to neko dete koje se raduje kilometrima, šljunkovitim plažama, prostranim livadama, gustim šumama, novim i starim ljudima u novim i starim predelima (i unakrst!), i ustreptalo od iščekivanja onoga što leto nosi – i dalje živo i dalje tu i dalje podjednako blesavo i otvoreno za iznenađenja.

I ne zovem ga lipanj iz zajebancije.

Obaška što su mi ti staroslovenski nazivi draži jer nose karakter, lipanj dosledno i uporno zovem tako – jer je ulepljen nestrpljenjem i aromatizovan iščekivanjima leta.

Jer me intoksikacija lipom stavlja na konstantni daydreaming mode.

Jer mi ta potopljenost u čaj daje osećaj Alisine zemlje Čuda.

Jer mi to prija.

Jer, počeo je juče.

I URA!

I tačka!.  

.

VRAĆANJE NA:

“Mladost je protraćena na mlade.” ~ Oskar Vajld

***

1) ENT. UČIONICA – DAN

NATPIS: Zemunska gimnazija 29.10.1992.

VESNA (18) sedi u prvoj klupi desno, preslišava se organsku hemiju. Vesna je u crnim somotskim pantalonama i teksas košulji, obuvena u cipele koje izgledaju kao da imaju sto godina, koliko i imaju, ali ih ona voli. Iz Vesninog subjektivnog ugla, pred klupu staju nove Air Max patike. Vesna podigne pogled. IVANA (18), plavooka barbika duge izblajhane kose, odevena je u crnu rolku i Levis 501 farmerke. Ivana je na ivici plača. Vesna je zabrinuto gleda.

IVANA (sa knedlom u grlu):

Ubili Kneleta.

Vesna je gleda potrešenu i nema srca da je pita ko je to.

VESNA:

Stvarno?

IVANA:

Noćas, u Hajatu.

Ivana se skrhano spusti na drvenu stolicu. Vesna gleda u nju, pa u formulu jedinjenja. Organskog.

2) ENT.SOBA 331 – NOĆ

NATPIS: Hotel Hajat, 28.10.1992.

ALEKSANDAR KNEŽEVIĆ KNELE (21) stoji pored otvorenog prozora, gleda Beograd. KNELETOV SUBJEKTIVAC – panorama Beograda (paziti da se ne hvata novi most i Hram Svetog Save). Knele je u crnoj trenerci i Air Max patikama. Oko vrata mu je nekoliko debelih kajli. Gleda grad kao da pripada samo i jedino njemu. Navlači zavesu, okreće se ka televizoru na kom Sajrus Vens i Dejvid Oven pričaju o budućim granicama BiH. Knele uzima daljinski, prebacuje na MTV; upravo počinje spot Dr ALBAN „It’s My Life“. Knele sipa viski, leže na krevet.

*

Sada kad slušam policajce i novinare koji pričaju gde ih je zatekla vest o smrti „novog idola mladih koji je živeo po krilatici ’sve i odmah’“ sećam se gde je mene zatekla, ali se sećam i da me nije jedino ona zatekla. Zatekla me je i svest o tome da moja drugarica iz najranijeg detinjstva zna ime jednog od uličnih debila, kako sam ih ja zvala, i da iskreno i duboko žali za njim. Zatekla me je svest da ona, čija majka radi od jutra do mraka za platu puno bedniju od one koju su primali moji roditelji, nosi patike o kojima ja nisam mogla ni da sanjam. Zatekla me je svest da se ta moja drugarica za kojom su uzdisali dečaci „zabavlja“ (ironičnog li izraza) sa Bokijem, drugim uličnim debilom znatno nižeg ranga od tog kog je oplakivala. Sa debilom koji je tuče kao vola u kupusu, a onda joj kupi Air Max.

Zatekla me je svest da smo odjednom izašle ne samo iz istog filma, nego i iz istog žanra.

Ja sam ostala u socijali, ona je ušla u crnu hroniku.

*

3)  ENT.HODNICI HOTELA HAJAT – NOĆ
 

Iz subjektivca idemo hodnicima. Žustro ali oprezno (da se ne vidi koliko nas ima, da se ne vide noge). Zastajemo, stajemo uza zid. GOŠĆA (45) u kostimu, fine frizure, mantila prebačenog preko ruke, prolazi hodnikom. OTKLJUČAVANJE VRATA (OFF) ZATVARANJE VRATA (OFF). Malo sačekamo pa nastavimo.

VRAĆANJE NA:

2) ENT.SOBA 331 – NOĆ

Knele leži na krevetu, sluša pesmu, pevuši refren. „Vozi“ pejdžer po krevetu kao što bi dečak vozio autić.

VRAĆANJE NA:

3) ENT.HODNICI HOTELA HAJAT – NOĆ

Prilazimo vratima sobe 331. Zastajemo.

VRAĆANJE NA:

2) ENT.SOBA 331 – NOĆ

Knele leži, igra se pejdžerom. KUCANJE NA VRATA (OFF). Knele pogleda na sat, pogleda ka vratima. Ustane sa kreveta.

*

Ivana je volela roze boju, barbi lutke, mirišljave gumice i hemijske olovke koje ostavljaju sedefast trag.

To negde do trećeg gimnazije.

A onda se tog leta sa raspusta vratila druga osoba.

U novim farmerkama, sa novom percepcijom stvarnosti.

Nisam nikada bila sigurna da li je nova percepcija bila uzrokovana pojavom Bokija u njenom životu ili mu je ona, u stvari, utrla put. Nisam bila sigurna šta je bio uzrok, a šta posledica, ali sam – kada sam na pitanje o zelenoj masnici na njenim leđima, dobila odgovor, „ti to ne razumeš“ – shvatila da nije ni bitno.

I da je u pravu – nisam razumela.

Ne razumem ni sad.

Ali mi je sada žao. I nje i Kneleta.

Kneleta, možda, malo više.

Zapravo, kad slušam sve ove policajce i novinare i svedoke vremena, žao mi ga je mnogo više. Što je bio mlad, harizmatičan i rešen da uspe, u pogrešno vreme na pogrešnom mestu.

I glup.
Glup da shvati užasnu mrežu koju su oko njega pleli mnogo veći igrači.
Glup gotovo koliko i Ivana koja je, iz svoje klopke, ipak mogla da pobegne nešto lakše. 
Nije on bio ulični debil. Bio je samo glupi klinac.
Kao i ona.

*

VRAĆANJE NA:

3) ENT.HODNIK HAJATA – NOĆ

Iz našeg subjektivnog ugla, otvaraju se vrata sobe 331. Knele proviruje „na rezu“. Dr Alban - "It's My Life" (OFF) Knele nas osmotri, zatvara vrata. Otvara vrata, pušta nas u sobu. Vrata se za nama zatvaraju na broj 331.

*

Ja sam, tada, želela da jednoga dana pišem (imala sam i neki kretenski pseudonim), da putujem, da živim na Madagaskaru, i još ponešto. Dosta toga mi se ostvarilo (Madagaskar nije, od pseudonima sam odustala).

Ivana je želela da Boki bude samo njen zauvek. I još ponešto. Boki joj se ostvario nije, a šta je sa kategorijom „ponešto“, ne znam.

Mada se pitam, ponekad, nije da se ne pitam.

I pitam se, dok mi scenario iz tastature beži od deadlinea, kako bi ona izmaštala tu noć u sobi 331 da je, kojim slučajem, kao što ja jesam, u poziciji da je piše. Da li bi i ona tada bila u njoj? 
Verovatno.

Sigurno.

Sa onom tadašnjom pameću, nesumnjivo.

Sreća da joj je i to izmaklo.

Ali, bude li ovu priču o njemu gledala, hoće li se složiti da je to "srećom"?
Volela bih da znam da smo se, posle toliko vremena, ponovo oko nečega složile.

*

VRAĆANJE NA:

2) ENT.SOBA 331 – NOĆ

DETALJ: Kolt .45 puca.

U ogledalu vidimo zatvaranje vrata sobe. Na TV-u DR ALBAN završava dugačak, dugačak refren, „it’s my life (stop forcing me), it’s my life (stop yelling me), it’s my life (stop fighting me), it’s my life..."
DETALJ: Kneletova ruka leži u lokvi krvi uz telo u crnoj trenerci.

*

     4)

EXT.TERAZIJE – NOĆ

     NATPIS – Beograd, 11.5.2013.

 

MLADIĆ (20) obučen u farmerke i gornji deo trenerke (nije upasana) drži predavanje doteranoj PLAVUŠICI(18) u crnoj haljinici sa mrežastim ramenima rukava. Ona plače, nestabilna na cipelama na platformu. Onda mu se suprotstavi, nešto mu odgovori. On joj udari šamar. Ona ga uzima pod ruku. Odlaze ka Slaviji. 

Ja odlazim na drugu stranu.

.