Lipanj

Otkako sam sa sedam i po godina ušla u školu, do dan danas nisam izašla iz nje.

Onda su se tome pridodale sezone.

A merenje vremena školskim godinama i/ili sezonama vam dođe na isto: vreme traje od početka septembra do početka/sredine lipnja i onda nastupa prekid u vremenu, nastupa jedan lelujavi period slobode, nastupa bezvremensko vreme, bestežinski period bez čarapa, bez potkošulje, bez obaveza.

Bez briga.

Od kako sam sa sedam i po godina ušla u školu (a onda nešto kasnije i u te sezone), lipanj je bio taj trenutak kada se stoji na pragu kraja vremena, na pragu bezbrižnosti sačinjene od leta koja otvara nepregledno more neslućenih mogućnosti. 

Kada se malo odraste (izašlo se iz škole ili ne) obaveze raznih vrsta to malo pomute, ali osećaj mi je ostao - čudan, začudan, besprizoran u svetu u kom ljudi imaju dve nedelje odmora, detinjast, ali dobar. 

Jedan dobar, DOBAR osećaj da je to neko dete koje se raduje kilometrima, šljunkovitim plažama, prostranim livadama, gustim šumama, novim i starim ljudima u novim i starim predelima (i unakrst!), i ustreptalo od iščekivanja onoga što leto nosi – i dalje živo i dalje tu i dalje podjednako blesavo i otvoreno za iznenađenja.

I ne zovem ga lipanj iz zajebancije.

Obaška što su mi ti staroslovenski nazivi draži jer nose karakter, lipanj dosledno i uporno zovem tako – jer je ulepljen nestrpljenjem i aromatizovan iščekivanjima leta.

Jer me intoksikacija lipom stavlja na konstantni daydreaming mode.

Jer mi ta potopljenost u čaj daje osećaj Alisine zemlje Čuda.

Jer mi to prija.

Jer, počeo je juče.

I URA!

I tačka!.  

.