Pucanj u prazno. Kroz džak peska.

17.5.2014.
XY.: Jao, ti živiš u Zemunu. Ko zna kako će tek tamo biti kad ovo dođe...
Ja: Ta voda dolazi sa druge strane, Sava se uliva niže, Zemun je gornji tok...
XY. : Nema to veze...
Ja: ?

***
Aprila 2006. učila sam za ispit iz Primenjene muzike, bila u lepoj vezi, spremala se za dugo englesko-hvarsko leto, sprovodila akciju udomljavanja mačića i slušala vesti o velikim poplavama u Nemačkoj i Austriji. Elba je bila dosegla vodostaj nezapamćen u poslednjih 150 godina, a Dunav je, neverovatnih 9 metara viši od svoje normale, jurio kroz Mađarsku ka nama, noseći sve alpske snegove.

To koliko i na koje sve načine meni ta reka znači teško mogu da objasnim, a to i nije ovde bitno.
Bitno je da sam, ne uplašena nego zadivljena vešću da je toliki, otišla na Gardoš da ga vidim u tom izdanju.

Bio je kao more.
Lido više nije postojalo, tek vrh ponekog drveta izvirivao je kao žbun iz vodenog prostrastva.
Zemunski kej bio je obrubljen džakovima peska, ali Dunav sa te strane nije pretio.
Zato jer Dunav kod Zemuna ima prostora.
Zato jer Dunav ne plavi Zemun.
Dunav plavi neke druge gradove.
Ovde on služi samo da bi se stvorila histerija koja treba da preplavi i prekrije nesposobnost, javašluk i nedostatak odgovornosti.

*

Ovog proleća, zemunski kej je ponovo obrubljen džakovima peska, a Dunav protiče mirno, dobra tri metra ispod njih. Slušajući panične pozive volonterima da dođu u radnu akciju spašavanja Zemuna, pitala sam se ko su ti ljudi.

Ko su ljudi koji akciju organizuju, to mi je bilo jasno - to su oni koje je Kolubara iznenadila, koji su pustili Obrenovac niz vodu, koji su odlučili da ne dižu paniku, pa su sada u Dunavu videli spas. Jer, Kolubara je mala reka, Obrenovac je mali grad. Sada će se oni obračunati sa Dunavom i spasiti veliki grad. Tako će pravovremeno sprovedena akcija spašavanja Zemuna i Beograda, zaseniti akciju... ups. hm... ne, pardon, nije tako bilo. Tako će pravovremeno sprovedena akcija spašavanja Zemuna i Beograda zaseniti izostanak akcije spašavanja Obrenovca.

"Kolubara ne može da se ulije u Savu, pa Sava ulazi u Dunav u pogrešnom smeru, pa više ne može da se prati tok."

Molim?

Ti ljudi koji su iznosili takve nebuloze znam ko su.
To mi je jasno.
Ono što ne znam je ko su ljudi koji su te džakove u Zemunu ređali.
Ko su ti ljudi koji nisu shvatali tu vrstu perfidnog odvraćanja pažnje? Ko su ti ljudi koji pristaju na to da im se preusmeri moć rasuđivanja? Ko su ti ljudi koji dopuštaju da ih neko sa Makiša, gde postoji potreba, prebaci na Zemun gde potrebe za tim nema? Ko su ti ljudi koji su dopustili da postanu sredstvo sprovođenja kontrole uterivanjem straha?
I da li će oni, jednom kada velika voda ponovo bude zaista dolazila Dunavom, podjednako lako moći da budu uvereni da opasnosti nema?
Ko su ti ljudi?

Te ljude ne poznajem, oni nisu među mojim fb-kontaktima, oni neće ovo čitati.
A to me navodi da se zapitam još nešto - ko smo mi koji smo ovde, u virtuelnom toku, doveli do poplave kritika, besa i neverice zbog tragedije, zbog nezainteresovanosti, zbog cenzure?

Ljudi koji su odgovorni takođe nisu među mojim fb-prijateljima. Ni oni, kao ni ovi koji su ređali džakove na zemunskom keju, neće ovo čitati.

Kome su, onda, namenjene pronicljivo napisane precizne analize uzroka i posledica poplava?
Kome su, onda, namenjeni šerovi tih tekstova?
Kome su, onda, namenjeni ljutiti statusi skretanja pažnje i buđenja?
Pisali su i šerovali istomišljenici istomišljenicima, istomišljenici su pokušavali da probude već budne istomišljenike.
Ni do organizatora odbrane od Dunava kod Zemuna ni do punjača džakova na zemunskom keju ništa od toga nikada neće doći.

Ali, tim organizatorima su ti punjači i potrebni, nismo im potrebni mi.
Oni su ti koji su masa.
Oni su ti kojima je lako stvoriti utisak da su spasili grad na Dunavu koji je iznad mesta gde se u njega uliva Sava koja nosi sav mulj nesposobnosti, nebrige i sramote onih koji su ih upregli.
Oni su ti koji se sada, osećajući se herojima, više ne bave ni uzrocima ni krivcima.

Mi samo pucamo u prazno.

.

Maj. Deveti.

Čista savest obično je znak slabog pamćenja. ~ Meri Bejker Edi

***

Deveti maj je 129. dan u godini.
I 50. dan proleća.
Rođendan Biliju Džoelu, Glendi Džekson, Ulrihu Matesu.
I mnogim drugim ljudima.

Deveti maj je i Dan pobede nad fašizmom.
Bio. Više nije.
Mislim, polako ali sigurno ide ka tome da ne bude.
Jer, preinačen je u Dan Evropske unije.

Kada učenika sedmog razreda pitate šta je to klima, on vam kaže: "Uuu... pa to smo učili još u petom razredu, to ne moram sada da znam."

Koliko će proći vremena da se isti odgovor dobije za 9. maj?
Ili za Drugi svetski rat?
Ili za borbu protiv fašizma?
Ihaaaj, kad je to bilo. To ne moram(o) sada da znam(o).

* 
Pre dve godine, na zidu jedne podgoričke škole osvanuo je grafit. Mladi autori su tražili dozvolu da grafit naslikaju na nekoj od gradskih fasada, ali predstavnici komunalnih službi nisu odobrili.
Direktor te škole to takođe nije odobrio.
Ali je okrenuo glavu na drugu stranu.
Jer je okretanje glave vrlo zgodna i ukorenjena taktika.

Ali šta je, pobogu, na tom kontraverznom grafitu?! (link)

Sećanje na jedno vreme, sećanje na ponos, hrabrost i snagu uverenja.
Sećanje na jedan pradavni deveti maj (link) kada su te stvari, možda, nešto značile.
Kada "peti razred u kom su se učile" nije bio baš tako "ihaaaaj otkada" prošao. Kao što je to sada slučaj.

*
Da malo računamo (sabiranje su uči još više "ihaaaaj", u prvom razredu, ali eto, da probamo).
Boško Buha, kao jedan od najmlađih, bio je 1926. godište. Kada je poginuo 1943., imao je, dakle, 17.
Da je ostao živ, sada bi imao 88.
2024. bi imao 98.
2034. više, bez sumnje, ne bi bio živ.

Dakle, još dvadesetak godina je pred nama. Posle toga nijedan Boško i nijedan Hans koji su se borili na suprotnim stranama više neće biti živi.
Onda smo mirni.
Ihaaaaaaaaj, kad je bio Drugi svetski rat!
Ko to da pamti.
Onda Dan pobede nad fašizmom može da se mirne duše prekreči i da se nacrta EU.
Ili šta do tada, već, bude bilo.

*
Ulrih Mates, divni glumac, rođen 9.maja, dvoumio se oko uloge Gebelsa u filmu Olivera Hiršbigela, ne želeći da ga poistovećuju sa njim. Meni je drago da je ipak prihvatio, jer nije lako dobro igrati zlo. Ne znam ko bi drugi to baš tako maestralno uspeo. Možda upravo zahvaljujući tome što ga je morio osećaj kolektivne krivice.

Ipak, natpisi u današnjoj Nemačkoj - "izbacite Muslimane!", "Nemačka Nemcima!" - pokazuju da ta kolektivna krivica nije baš toliko kolektivna.

E, sad, jeste da Nemačka pripada Evropskoj uniji čiji je ovo dan, ali imamo mi dokaz da smo i mi njen deo,

da delimo iste vrednosti, jer - zidovi po Srbiji  nose natpise "smrt ciganima!"


Ne znam da li i autori tih grafita traže dozvole od predstavnika komunalnih službi, ali oni prilično dugo stoje neprekrečeni.

*
Danas, devetog maja, pitam se da li je grafit u Podgorici prekrečen.
I da li će osvanuti ponovo, sa potpisom "džaba ste krečili".
A volela bih da verujem da se ne može prekrečiti.
Ni zid ni pamćenje.
Jer se, inače, može desiti da bude sve ispočetka.

Dobro vam pamćenje i srećan vam deveti maj.
Kao šta god da ga slavili.

.