Ponekad čujem kako mi kosti pucaju pod težinom svih života koje ne živim. ~ Džonatan Safran Foer
U dnu ulice u kojoj sam odrasla, živela je Barbara.
Imala je vesele oči, sina malo mlađeg od mene, muža neradnika, svekrvu, naopakog svekra, i sve to u stanu koji je imao suviše malo kvadrata po glavi ukućana. Barbara je bila tiha i vedra, svima se javljala jasnim glasom sa naglaskom koji je objašnjavao egzotičnost njenog slovenskog ali ne srpskog lica.
Priča kaže da je Barbara svojevremeno, sredinom sedamdesetih, na skijanju upoznala oca svog budućeg sina, zaljubila se i odlučila da se otisne iz svoje zemlje, tada zaklonjene gvozdenom zavesom, ka Jugoslaviji u kojoj su sumnjali neki da nosi nas pogrešan tok jer slušamo ploče i sviramo rok.
Da negde u nama je bitaka plam bilo je ono što Barbara, međutim, na srodnom ali po nju ipak kobno različitom jeziku nije mogla da razume kada je, puna nade u bolje, krenula u toplije krajeve.
Kada je rat krenuo da bukti, Barbarin sin - koji se zove Dejan ali su ga zbog mame svi zvali Poljak - bio je još klinac.
Da li je Barbara mogla da zna da rat neće potrajati baš toliko da njen Poljak stasa za njega?
Ipak, to ih jeste zaobišlo.
Nemaština nije.
Radila je Barbara, o itekako, sve ih je izdržavala, ali je ipak tu i tamo znala da dođe da pozajmi.
Poniženje je nije zaobišlo.
A ni rak.
Prolazeći sa maramom povezanom preko nekadašnje kose, i dalje se blago javljala svima.
*
I hodam sada, evo, kroz lepu Varšavu koja sada meni, iz zemlje seljaka na brdovitom Balkanu, deluje kao zemlja čuda u kojoj bi bilo sasvim prijatno ostati, i pitam se da li se Barbara, tada, osećala nekako ovako.
Jer, stvari su se promenile.
Preokrenule.
Da li bih sada ja, zbog nekoga u čijim bih očima videla sebe, procenila da vredi ostati, probati, promeniti, upustiti se u sasvim jedan drugi, reklo bi se bolji život?
I da li bi me to usrećilo?
I da li su naši izbori zaista naši? Da li hodamo putem sa raskrsnicama i semaforima ili se krećemo prugom uz koju stoje skretničari snažnih i odlučnih pokreta?
Stižem na odredište - Muzej istorije poljskih Jevreja.
Pre nekih mesec dana Jevrejski geto u Pragu: gradska četvrt sa pet sinagoga koje su pregurale pakao dvadesetog veka zahvaljujući ljubaznosti Jozefa Gebelsa koji je planirao da taj kraj, kada ga očisti i dezinfikuje od Jevreja, pretvori u atrakciju - u muzej nestale rase.
Nestale.
Ne istrebljene.
Ovde u Varšavi, pak, nije imao te zabavljačke ambicije. Ovde je bio praktičniji. Ovaj geto ovde je za 400 000 Jevreja bio tek usputna stanica za Treblinku ili Majdanek.
Prijatno popodne.
Lepu sam sebi uvertiru napravila, nema šta, lepo sam se uvela u raspoloženje.
Izvini čika Gebelse, jebiga, eto, ja sam sad u kurcu, neću se dobro provesti. Ali nije to zbog tebe, sve si ti to bio super zamislio, nego sam ja, eto, takva, sjebana, empatična, prijemčiva, prepuštam se, natapam se, a onda posle cedim, pretačem, raščlanjujem i povezujem, sklapam nove mozaike od starih komadića duše.
Jebiga, čika Gebelse, bio si, možda, u pravu - sve nas barbare sa dubokim tamnim očima kojima se ne vidi dno trebalo je potamaniti.
Jebiga.
Evo me pred blagajnom, ljubazna devojka prodaje karte.
Tamna je, nije slovenske rase.
Da li je i njena mama, nekada, kao Barbara, procenila da je bolje doći ovde nego ostati tamo negde?
Ili je ona sada, a ne mama nekada, došla za nekim ili za samom sobom i sopstvenom procenom da je ovde bolje.
Uvek je nečiji pakao drugome raj.
I obrnuto.
Uzimam kartu, ulazim, prepuštam se još jednom grotlu ljudske sramote.
I pitam se, da li se Barbara ikada pokajala? Da li je ikada pomislila da bi joj bolje bilo da je ostala u ovoj svojoj lepoj zemlji, kraj ove mudre reke koja beži od juga ka severu?
I da je ostala, da li bi bila srećnija nego što je bila tamo, dole, kod nas?
Van gvozdene zavese tada, van svih puteva danas.
Nisu li svi dogovoreni ratovi, sve fabrikovane mirovne misije, svi paktovi, sva stvorena siromaštva, put ka egzodusu?
Put koji te vodi negde gde si zauvek obeležen kao Poljak.
Gde si zauvek obeležen kao Srbin.
Gde si zauvek obeležen kao stranac.
I bez šestokrake zvezde na rukavu vrlo jasno obeležen.
*
Umrlica sa Barbarinim imenom i slikom dugo je stajala na lipi na ćošku.
Njen muž, kad god bi prošao, zastao bi na par sekundi, pa nastavio dalje.
Da li on ikada pomisli da bi za nju bilo bolje da jedno od njih dvoje nikada nije otišlo na to skijanje, tada, sredinom sedamdesetih?
.
No comments:
Post a Comment