Slobodna volja i ostali demoni

Hoće li sloboda umeti da peva kao što su sužnji pevali o njoj? 

***
Berlin, 16.12.2009. jutro
Na pasoškoj kontroli su mi ustanovili mesec dana ranije uredno izvađenu vizu na šest dana i povratnu avionsku kartu za 21.12. Prostrelili me plavim očima, procenili, udarili štambilj i slobodno pustili u grad.
*
Beograd, danas
Relacija mačke-februar, svima je poznata.
Manje je poznata relacija mačke-juni, a vrlo je slična. Posle februarske zabave dođe april i mačići koji su dva meseca kasnije dovoljno veliki da mama i tate (množina nije slučajna, tako je kako je) mogu da se prepuste opojnom mirisu lipe, mladim vrapcima i mekoj travi. U avgustu ovi aprilski već dobijaju braću i sestre. Tako je ovog avgusta, šarena "zgradna" mačka svom aprilskom narandžastom sinu rodila sestru. Crno-belu.
*
Berlin, 17.12.2009.
U Beogradu sam tog decembra ostavila pola metra snega i stigla na minus osamnaest stepeni bez snega. Špre je bila pod ledom, ulice posute sitnim kamenom ostavljale su utisak instalacije "Između plaže i blamaže", zubi su boleli od hladnoće, a ja sam uživala u suncu. Pogledala sam dve pozorišne predstave, bila na tri galerijske i jednoj muzejskoj izložbi, grejala se uz bratvurst i gluvajn i razmišljala šta će se suštinski promeniti u noći između 18. i 19.12.
*
Beograd, danas
Nakon što mama-mačka "splasne", do izlaska mačića mora malo da se sačeka, i onda jedno jutro - eto ih. To jest, ovoga puta - eto ga. Jedno jedino mače. Malo, pufnasto i trtasto ali odlučno, trčkaralo je za mamom. Nesvesno činjenice da je mama za šetnju odabrala parking. Ono preko parkinga, a auto unakrst. Na trećem sam spratu, ne mogu ništa. Zažmurim. Otvorim oči. Promašili se. Dobro je. Ovoga puta je dobro.
*
Berlin, 18.12.2009. veče
Ležim i rešavam test "Koji ste tip ličnosti?"
Jedno od pitanja - "čega se nikada ne biste odrekli?"
"Ekonomske nezavisnosti jer to je jedini pravi oblik slobode", odgovaram i pre nego što sam pogledala da li je taj odgovor, uopšte, među ponuđenima; kao da je to bitno. Kao da svi mi nemamo neke svoje vanstandardne odgovore na neka pitanja. Neku svoju slobodnu volju.
Zastanem, razmišljam.
Mesec dana ranije dala sam otkaz na poslu na kom sam bila prilično dobro plaćena ali koji više nisam htela da trpim jer sam se osećala ugnjetano, obezvređeno, potcenjeno i sputano. Presekla sam i otišla u... hm... Pa, sad. Ja sam smatrala u slobodu, a neki su govorili u neizvesnost.
Da li između to dvoje stoji znak jednakosti?
*
Beograd, danas
Kažu da kad neka mačka odabere neku kuću, to je dobar znak. Onda mi ovde živimo u mnogo dobrom znaku jer dole ih je omanji čopor. Hranimo ih, pazimo, čak ih ni iz podruma ne isterujemo. A mala crno-bela raste i postaje sve slađa i sve drčnija. Vidim je kako se suprotstavlja ujaku koji je šest puta veći od nje. Režeći ga gura da dođe do hrane koju im dajem.
Pružim ruku, prilazi. Pomilujem je. Gleda me pravo u oči.
Mala opasnica, mala Čučuk Stana.
*
Berlin, 18.12.2009. noć
Sredinom novembra ostavila sam, dakle, posao i kupila kartu za Berlin na šest dana, "da se iskuliram". I sad me, evo, u Berlinu, dva sata pre nego što nam ukidaju vize. Od ponoći je totalno nebitno da li putujem za tri dana ili ne. Mogu i da ostanem. Novca imam. I ideja.
Ustajem, prilazim prozoru. Počinje sneg. Prvo polako pa sve jače. Pritisnutog nosa uz staklo gledam preko trga Roze Luksemburg kako Folksteatar obavija sneg.
Između mene i prozora, dah.
Između mene i snega, dah i prozor.
Između mene i pozorišta, dah, prozor i sneg.
Između mene i slobode - ništa.
*
Beograd, danas
Parking je pun automobila, deca bacaju petarde, psi naleću niotkuda... i nije neki život. Što ja ne bih malu opasnicu ponudila na usvajanje, mislim se. Ide zima, da ima topli dom, toplo mleko i bezbednost. Da, to bi značilo da neće slodobno trčati za golubovima, verati se po drveću i igrati sa starijim bratom, ali procenjujem da alternativa nudi više. Pišem oglas, fotkam je, postavljam.
*
Berlin, 19.12.2009. ponoć
Otvaram prozor, udišem sneg. Već je jak, zasipa me, ali ne uzmičem. Osećam kako pahulje ateriraju na moje vrele obraze, zarivaju se kao mala torpeda pa otope. Prene me početak vesti. Nisam ih slušala danima. Kažu, Evropa je okovana ledom. Kažu, zatvoreni aerodromi u Frankfurtu, Minhenu. Kažu, preusmereno sve na Tegel, ali sneg stiže i do Berlina.
Kažu, a sneg postaje sve jači.
Otvaram oči.
Možda ovo više nije stvar izbora, možda ću morati da ostanem?
*
Beograd, danas
Uskoro - evo srećnog udomitelja male harambašice. Sve dogovaramo, ja silazim da je uzmem, ali ona nije tako planirala. Do tada veselo raspoložena za maženje, odjednom je oprezna i nepoverljiva. Nema nameru da priđe. Pokušam da je uhvatim, bez uspeha. Odustajem. Sići ću sledeći dan.
*
Berlin, 19.12.2009. posle ponoći
Na internetu vidim, slavi se sloboda. Neka grupa ljudi koji nikada nigde nisu bili kreće da vidi Evropu. Po ovom vremenu se "bez preke potrebe ne izlazi napolje i ne kreće na put" kaže Nada Macura, a ne da se ide na turneju. Ali, šta je kome "preka potreba", pitam se dok proveravam stanje na aerodromu. Drži se Tegel, a ja se - pri čistoj svesti i zdravoj pameti - pitam da li je viša sila iznad slobodne volje.
*
Beograd, danas
Ni sledeći dan ni dan posle toga, ni dan posle toga. Mače ne prilazi ni na hranu, ni na igru, ni sa drugim mačkama, ni sa mamom, ni sama. Procenjuje me iz daljine i ostaje na distanci. Čučim, gledam je, ne vidim strah. Vidim odlučnost. Njen veliki beli ujak ulazi u transporter koji sam donela, kavez u kom sam planirala da je nosim u bolji život. Ne. Ona ne.
*
Pet godina posle tog mog snežnog Berlina, dvoje prijatelja su se iz njega vratili. Ne višom silom. Slobodnom voljom. Kao i ja tada jer Tegel vejavici ne veruje. Pokušali su i odustali od onoga što sam ja odustala i da pokušam. Da li sam ispravno odlučila? To nikada neću znati. Ali se svaki put kad vidim kako se neko busa da se "bori" za "oslobođenje" nečega u ime svih, kad god čujem kako je neko "odlučio" da je nešto "bolje" za sve, kad god shvatim da neko "apeluje na slobodnu volju" retorikom prisile i ucene - svaki put se setim te berlinske noći u kojoj je sneg svima bio prepreka, a meni put.
*
Juče sam ponovo sišla i na prevaru uspela da je uhvatim.
Počela je strašno da urliče, da se otima, reži i sikće.
Ipak, ona je mala, jača sam od nje. Lako ju je bilo ubaciti u kavez.
Pardon - lako bi je bilo ubaciti u kavez.
Naravno da nisam.
Naravno da sam je pustila.
Jer, sloboda je uvek velika odluka.
Pogotovo sloboda da se neće.
I to treba poštovati.
.