Mozaik

https://www.youtube.com/watch?v=zdDhinO58ss

André Kertész, 1927.

U zelenoj sam haljini, ti u belom, nad nama krošnja, pod nama svet. Tek sretnuti i preplavljeni, nesvesni uhvaćenosti u kovitlac u čijem je središtu mir.

*

Ti kraj masivnog stola na kom su dve čaše vina i nekoliko listova hartije, i oštre uzane trake sunca koje ga seku na velike nejednake komade. Ja pored, raskomadana sunčanim prugama, dezintegrisana toplinom.
I, opet, mir.


Između ta dva trenutka prostranstvo vremena čiji dolazak i tok nismo predvideli.
A ipak, eto.
Kroz časovnike i kalendare, kroz ulice i puteve, železničke i autobuske stanice, kroz aerodrome i telefone; kroz iznenadne pljuskove i uporne mećave, poglede kroz prozor, dočekivanja i ispraćanja, kroz gradove nove i dobro znane; kroz nežnosti i ljutnje, kroz dodire razmenjene i osujećene, kroz reči izgovorene ili prećutane ali uvek shvaćene, kroz minute i sate otete i poklonjene.
Prostranstvo vremena sažeto u upamćene trenutke.
Zbrano u pročitane misli, kondenzovano u suze, osmehe i drhtaje, kristalizovano u zvuke, mirise i ukuse, konvertovano u neraščlanjive sintakse i neprevodive semantike, konvertovano da ne izgubi vrednost.

Zato ovo nije bilo kakva priča.

Ovo je priča o vinu, njegovim storijama, i ponekoj mrlji koja se ne da; o bezimenoj muzici i utapanju u nju, o snežnim jutrima, dugim noćima, o strahovima i smelosti, o smehu, o stepenicama, crtežima, ćutanjima, o koracima kroz mrak, o kestenovima i kestenju, o bedemima knjiga i zaštićenosti pod njima, o belim figurama.
Ovo je priča o fragmentima iščekivanja i sećanja, o snovima, o tananoj crvenoj niti koja, kažu, povezuje one koji se moraju sresti. O niti koja se može zategnuti, povremeno umrsiti ali nikada prekinuti.
Ovo je priča o životu dva života kojima je dato.
Zato ovo nije bilo kakva priča.
Ovo je priča o sreći.

.

Smrt u sinemaskop formatu

Kraj filma je uvek kraj jednog života. ~ Sem Pekinpo

***

Ja sam naivan gledalac i srećna sam zbog toga.
Bez obzira, dakle, što sam studirala film, bez obzira na to što sam ih odgledala na hiljade, bez obzira na to što sam prisustvovala mnogobrojnim snimanjima, beskrajno dugotrajnim i dosadnim nameštanjima rasvete, popravljanju šminke, i svim ostalim pratećim aktivnostima, ja ipak kad gledam film, gledam ga iskreno se ne baveći time da je "sve to samo film".

Postoji jedan element u vezi sa kojim sam naročito naivna - koncept poetske pravde; ono, dakle, da svakoga stigne šta je zaslužio.
Dok u životu shvatam da to i nije baš tako, u umetničkom delu, ipak, nekako, to očekujem. Da zlikovci stradaju, a pozitivni likovi da prođu dobro ili da se, bar, izvuku.
Mislim, bar da ne umru.

Međutim, ne lezi vraže...

Mnogo je filmskih smrti koje su me pogodile, čiju sam funkciju u zapletu i/ili raspletu shvatala ali za koje i dalje verujem da je moglo drugačije (mada, priznajem, ne znam kako...)

Ovo je prvih pet na toj srceparatelnoj top-listi:

* SPOILER ALERT *

(teško da nešto od ovoga niste gledali, ali osećam da je fer da upozorim)

5) Billy Costigan (Dvostruka igra (The Departed), Martin Scorsese)

Sve se u tom filmu do te mere zapetlja i sve se toliko iskomplikuje da nemaš pojma šta će da se desi. Svi
igraju protiv svih, sve vreme ne znaš ko je pozitivan ko je negativan niti šta to uopšte znači, i za ta dva i po sata, ozbiljno ti se zavrti u glavi. Ipak, Billy ti je kako vreme odmiče simpatičniji, iskreniji, stvarniji nego Colin i počneš da navijaš za njega.
I onda onaj krov, i lift, i otvaraju se vrata, i misliš rasplet al' - malo sutra.
Gledaš ga kako leži, okej, ali ipak nekako ne veruješ, ali onda skapiraš da si bio u pravu - on jeste pozitivac. Zato i umre (mislim, pre Colina. Hm... taj film, jbt, preživi samo Marky Mark. I Scorsese.)
 

4) John Coffey (Zelena milja (The Green Mile), Frank Darabont)

Uf, to su 3+ sata krcata neverovatnim događajima i neverovatnom nadom da će nešto ipak da se desi da Coffey bude spašen. Kako se približava trenutak pogubljenja, tako ta nada polako curi i postaje jasno da spasa nema (sećam se da sam pomislila kako bi bilo strava da nestane struje. Ako ne njima tamo, onda bar meni, da ne moram da gledam.)
I posle kad sve prođe sediš i ćutiš i shvatiš - dobrota će (kao i lepota) možda bar pokušati da spase svet, ali svet dobrotu spasiti definitivno neće.


3) Nick Chevotarevich (Lovac na jelene (The Deer Hunter), Michael Cimino)

Okej, film je o ratu; okej, film je o traumama; okej, film je o ratnim ožiljcima svih mogućih vrsta. Okej, kapiram. Ali, nekako, ono...
Mislim, zapravo, da sam se tu najviše uzdala u Roberta De Nira. Mislila sam da ako on ode, on će sigurno da ga vrati (mislim, čovek u tom trenutku već ima dva oskara, ko ume ako ne on).
A onda on sedne za sto i krene sa Nikom u ruski rulet a Nik ga gleda bezizražajno, hladno, i počneš da strahuješ za obojicu. U toj konstalaciji, da, ako jedan mora, zna se koji mora, ali ipak...
Međutim, trenutak kad shvatiš da je uspeo da dopre do njega je istovremeno beskrajno bolan i beskrajno umirujuć (a i lakne ti što skapiraš da si u pravu za De Nira - uspeo je koliko je u njegovoj moći).


2) Hank Schrader (Breaking Bad, Vince Gilligan)

E, pa jebiga, Henk. Za onog blesavog Džesija sam strepela, ali za tebe baš nisam, jer me do tog trenutka definitivno ubediš da si najbolji i najjači i da sve kapiraš. (mislila sam, doduše, da će da te strefi srčka od sve one grozne hrane koju si stalno krkao.) I zato sam ostala u iskrenom šoku. I mrzela sam scenaristu i reditelja i mrzela sam realnost jer je bilo jasno da neko ko je toliko strejt i toliko dosledan, prosto mora da nadrlja u ovom svetu ovakvom kakav je.
Samo znaš šta, onda sam shvatila: to što ne moliš za milost, i što ga gledaš pravo u oči, i što ga oteraš u qrac, i što kažeš "My name is ASAC Schrader", i što shvataš da je to to, i što ostaješ veran i profesiji, i činu, i sebi, to je dokaz da i jesam bila u pravu - stvarno jesi i najbolji i najjači i sve kapiraš.


1) Bambijeva mama (Bambi)

Ne znam kako vi, al' ja to nikad nisam prebolela. Bukvalno. Evo i sad dok pišem sećam se kako viče: "Trči, Bambi! Brže, brže!", a onda pucanj i tišina, i opet mi drhti brada i magli mi se pogled i sećam se koliko sam tada davno plakala u bioskopu i zaricala se, onako mala, da nikada više neću ići da gledam nijedan jedini film nikada nikada nikada nikada.
Ikada.

Al' eto.

Da sam ostala pri tome, bila bih pošteđena ovih ostalih.
Ipak, ne žalim što nisam.
Ako ništa drugo, pomažu mi da bar povremeno odagnam iluziju o postojanju poetske pravde.
I tako se, uostalom, uči o svetu.


 P.S. To što su na ovoj listi samo ubistva, to je zato što ja uglavnom takve filmove gledam. Kada se nastavi niz, ima par smrti od bolesti i tako tih, al' to stvarno teško gledam. Za to je potrebna drugačija vrsta živaca.


*