Al dente

"Kad god treba da ispričam priču, trudim se da krenem izvana, da pokažem gde se neki grad nalazi i kako izgleda, da mu prođem ulicama, potom da uđem u prodavnice, pa u domove, da fotografišem predmete. Tim principom se uvek vodim i smatram ga normalnim i logičnim. Tako se najbolje upoznaju sela, gradovi ili nacije. Tako se upoznaje čovečanstvo." ~ Gianni Berengo Gardin, fotograf

***
Ako je suditi po stereotipima, nisam tipično žensko: ne mogu da pričam telefonom duže od 5min, šoping
doživljavam kao napornu i dosadnu aktivnost, i fenomenalno se snalazim sa mapama.
Prvo dvoje je odlično za budžet, ali ovo treće funkcioniše kao ona poslovična ćuprija.

Prema stereotipima, isto tako, normalno je voleti nutelu.
Pratiti mečeve Novaka Đokovića.
Obožavati filmove Vudija Alena.
A ja, eto, ništa od navedenog.

Zato su mi, dok sam (ipak) gledala "Rimu sa ljubavlju", išle na živce sve one stvari koje i inače ne volim u njegovim filmovima, ali su prizori grada ostavili utisak.
Lažan.
 *

Prepun odvratnih kineskih prodavnica u kojima se prodaju iste stvari kao i u Pragu, Rovinju ili Berlinu, prepun turista sa selfi-stikovima koji niti znaju gde su ni zašto su tu, krcat azilantima, izbeglicama i migranatima koji prose, spavaju po parkovima ili ovim gorepomenutim turistima pokušavaju da prodaju vodu po basnoslovnim cenama, tupo zagledani u svoju nesrećnu prošlost čvrsto rešeni da im ona ne postane budućnost, sa vojnicima u maskirnim uniformama i sa dugim cevima u rukama pred svim verskim objektima i znamenitostima, pun lažnosti raznih vrsta - Rim ima jedno sasvim novo lice u odnosu na to koje je imao do pre, verovatno, dvadesetak godina.
*
Dan pošto je Nemačka ispala iz Evropskog šampionata u fudbalu, stojim podno Saturnovog hrama i slušam nemačkog vodiča kako grupi neujednačeno zainteresovanih turista objašnjava na šta je Umbilicus Urbis trebalo da podseća i senatore, i tribune, i robovlasnike, i trgovce, i sveštenstvo, i Vestalke, ponavljajući tihim zlokobnim glasom (kako to Nemci već umeju): "Denken daran, dass sie sterblich sind... denken daran, dass sie sterblich sind..." (Imajte na umu da

ste smrtni.)

 Pier Paolo Pasolini, William Kentrigde

I zaista - nije loše imati to na umu. 
Nije loše imati to na umu dok biramo šta govorimo i šta radimo, čega se plašimo, šta nas nervira i zbog čega, od čega zbog čega odustajemo, na šta zbog koga pristajemo, dok pravimo izbore koje pravimo, dok robujemo stereotipima, a strahujemo od drugačijosti. 
 *
Dan kasnije, ležim u tihoj senci ogromnog ginka u botaničkoj bašti. Jato papagaja me nadleće u niskom letu i uz visoke frekvencije glasanja gubi se u daljini.
Ponovo tišina.
Posle par minuta, prolama se ženski krik.
Ponovo tišina.
Ponovo ženski krik. Pa muški. Pa ženski.
Rimljani su temperamentni, svađaju se, polemišu. Ovo, međutim, ne zvuči tako.
"Amadoooooooo! Amado miooooo!"
"Amadoo mioo!"
Ponavljaju oba glasa naizmenično i ja - po intonaciji - shvatam da je neko umro. 

Petnaestak minuta kasnije oglašavaju se crkvena zvona koja guše i ljudske i papagajske krike.
Ležim i gledam u gustu, mirnu krošnju nada mnom.
Ćutim i razmišljam. 
Koliko li je drvo staro?
Koliko li je Amado bio star?
Subota, deveti juli, sedamnaest i petnaest. Ležim u travi, osećam otkucaje srca u vrhovima prstiju, bosa sam, patike su pored mene. Bubica mi mili uz levo stopalo. Malo sam žedna. 

I tu sam.

Dišem polako i ravnomerno. Zvona i dalje tuku. Uspravljam se i gledam bubicu koja mi i dalje mili uz nogu. Sklanjam je pažljivo. Dosta je jedna smrt u jednom trenutku. Odlazim.
*
Plinije Stariji kaže da su na sred foruma tada, kada je njime hodio Cezar (koji bi se, da nije kremiran, sada verovatno prevrtao u grobu da zna da mu se tu šetkaju nekadašnji crnački, germanski, slovenski i ini robovi;

o Kinezima da i ne pričam), dakle tada još da je tamo rasla maslina/smokva/vinova loza: drvo sačinjeno od ta tri, isprepletana tako da čine jedno. Tim trima biljkama su se, kaže Plinije, Rimljani klanjali i smatrali ih svetima.
One i sada tamo rastu.
Valjda da podsete na ono što reče nemački vodič.
 *
Desetak dana po dolasku znam da pokažem vrlo precizno na mapi - i
pravoj i mojoj ličnoj - gde se pije najbolja grattachecca u Rimu, gde se jede najbolja pizza bianca, a gde najbolji abbacchio a scottadito, u kojoj skrivenoj rajskoj bašti džez orkestri imaju dnevne probe a gde noću sviraju, gde ima da se pojede sladoled od gorgonzole i belog vina, a gde se gledaju filmovi pod vedrim nebom. Znam kako se Rim budi i kako ide na počinak, gde provodi dane, a gde noći, gde beži od turista a gde od +40°C.

Butterfly Effect, Michael Gambino

I znam da živi za danas. 
Znam da zna ono što šapatom izgovara nemački vodič.
Uz smokvu, vino i masline, živi danas i ovde, ne tugujući za juče i ne iščekujući sutra.



Gradovi su večni.
Ginko samo tako deluje.
Mi definitivno nismo.

Kada to osvestimo, daleko se lepše, potpunije i lakše živi.

*

P.S. Bacila sam novčić u Trevi, naravno, ali to je samo fora za turiste. 
Oni su ti koji misle o sutra.
Ako ti je lepo danas, vratićeš se sutra. Ubacio novčić ili ne.

U "danas i ovde" je tajna.

*

Porodično (ne)svesno

" Putujem. Na nekoj stanici izađem, nikad ne ostajem. Jer ova pruga je pustinja a voz samo jedan. Putujem toliko godina, a kondukteri neće da kažu ni kuda sam krenuo, ni gde ću da stignem..." ~ Frano Baras

 ***

Staze detinjstva su neuporedivo više od sećanja na događaje, lica i predele, na radosti, bezbrižnost, nestašluke, poneku ćušku. Staze detinjstva su, pre svega, dugački zamršeni lavirinti kroz nepregledna prostranstva upamćenih, poluupamćenih, poluzaboravljenih i onih, zapravo, ne sasvim poznatih priča koje su sa nama velikodušno delili oni koji su im bili učesnici, svedoci ili, pak, kao i mi, tek slušaoci nekih još starijih, patiniranijih uspomena. 

Tumaranja po kutcima svojih uobičajenih trasa zameniš povremeno – ponekad sa radošću, ponekad sa setom, ali uvek začinjene tom nekom pitomom tugom – lutanjima po nekim krajolicima za koje te vežu uspomene i nostalgija koji nisu baš uvek samo i isključivo tvoji. Toponimi odrastanja, zajedničkih šetnji sa nekim ljudima koji su nekada pokušavali da ti nešto kažu, pokažu, saopšte, poduče, objasne, da te ukrote ali ti istovremeno i čvrsto usade svest o tome da treba ostati svoj. A ti si, tada, bio spreman da čuješ samo taj poslednji deo – da otkrivaš sâm, učiš sâm, da saznaješ i spoznaješ, naivno siguran da je to moguće, da ti nisu potrebni drugi, da je njihovo samo da te blagonaklono puste u tvojoj nameri da stvaraš nove priče. 

A onda, vremenom, kada ti neki koji su nad tobom bdeli počnu da te zaista puštaju, da zaista odlaze, shvatiš da je, možda, trebalo češće zastati, saslušati, pustiti da ti bude saopšteno. Ali tada je kasno. Tada se sećaš fragmenata koji su ti u svojim traganjima za sobom, u nestrpljivosti i nezajažljivosti za životom, ipak ostali sačuvani negde u podsvesti i tada pokušavaš da ih razvrstaš, razlučiš, razjasniš, uobličiš, spoznaš.

Hodaš ulicama malih i velikih gradova, obalama reka i mora, obroncima planina, napuštenim seoskim igralištima, zastaješ pred oguljenim fasadama, u ulicama promenjenih naziva, pod visokim hrastovima sa kojih si padao kada ste i ti i oni bili znatno manji, kod nekadašnjih poslastičarnica koje su danas menjačnice ili kladionice, zastaješ na grobljima, gledaš lica na slikama i u njihovim očima prepoznaješ svoje i – polako se ali uporno i odlučno – prisećaš priča.

I bude čudesno. 

Kao kada uroniš ruku u kovčežić nekakvog starog porodičnog nakita i izvučeš komadić odlomljen sa nekada celog komada koji nosi čitavu istoriju. Ti zbunjeno i  zadivljeno gledaš u krhki delić na svom dlanu, držeći ga dovoljno čvrsto da ti ne ispadne, ali i dovoljno nežno da ga ne oštetiš, znajući da je sada na tebi da tu davnu priču koju u svojoj glavi od svih onih fragmenata rekonstruišeš i uobličavaš, čuvaš, pamtiš i – neminovno nečijim davnim stvarnostima dodajući delove svog danas ali i tračice izmaštane da pokupe niti koje vreme neminovno izvlači iz sećanja – pokušaš da preneseš nekim novim budućim detinjstvima.

I tada shvatiš - fragmenti i jesu jedini pravi put jer su i priče koje su do tebe došle takođe mozaik sačinjen od komadića koje su oni koji su ih tebi preneli čuli od onih koji su njima pokušali da ih prenesu, takođe ih puštajući da i sami u juče utkaju svoja sutra.

.