Porodično (ne)svesno

" Putujem. Na nekoj stanici izađem, nikad ne ostajem. Jer ova pruga je pustinja a voz samo jedan. Putujem toliko godina, a kondukteri neće da kažu ni kuda sam krenuo, ni gde ću da stignem..." ~ Frano Baras

 ***

Staze detinjstva su neuporedivo više od sećanja na događaje, lica i predele, na radosti, bezbrižnost, nestašluke, poneku ćušku. Staze detinjstva su, pre svega, dugački zamršeni lavirinti kroz nepregledna prostranstva upamćenih, poluupamćenih, poluzaboravljenih i onih, zapravo, ne sasvim poznatih priča koje su sa nama velikodušno delili oni koji su im bili učesnici, svedoci ili, pak, kao i mi, tek slušaoci nekih još starijih, patiniranijih uspomena. 

Tumaranja po kutcima svojih uobičajenih trasa zameniš povremeno – ponekad sa radošću, ponekad sa setom, ali uvek začinjene tom nekom pitomom tugom – lutanjima po nekim krajolicima za koje te vežu uspomene i nostalgija koji nisu baš uvek samo i isključivo tvoji. Toponimi odrastanja, zajedničkih šetnji sa nekim ljudima koji su nekada pokušavali da ti nešto kažu, pokažu, saopšte, poduče, objasne, da te ukrote ali ti istovremeno i čvrsto usade svest o tome da treba ostati svoj. A ti si, tada, bio spreman da čuješ samo taj poslednji deo – da otkrivaš sâm, učiš sâm, da saznaješ i spoznaješ, naivno siguran da je to moguće, da ti nisu potrebni drugi, da je njihovo samo da te blagonaklono puste u tvojoj nameri da stvaraš nove priče. 

A onda, vremenom, kada ti neki koji su nad tobom bdeli počnu da te zaista puštaju, da zaista odlaze, shvatiš da je, možda, trebalo češće zastati, saslušati, pustiti da ti bude saopšteno. Ali tada je kasno. Tada se sećaš fragmenata koji su ti u svojim traganjima za sobom, u nestrpljivosti i nezajažljivosti za životom, ipak ostali sačuvani negde u podsvesti i tada pokušavaš da ih razvrstaš, razlučiš, razjasniš, uobličiš, spoznaš.

Hodaš ulicama malih i velikih gradova, obalama reka i mora, obroncima planina, napuštenim seoskim igralištima, zastaješ pred oguljenim fasadama, u ulicama promenjenih naziva, pod visokim hrastovima sa kojih si padao kada ste i ti i oni bili znatno manji, kod nekadašnjih poslastičarnica koje su danas menjačnice ili kladionice, zastaješ na grobljima, gledaš lica na slikama i u njihovim očima prepoznaješ svoje i – polako se ali uporno i odlučno – prisećaš priča.

I bude čudesno. 

Kao kada uroniš ruku u kovčežić nekakvog starog porodičnog nakita i izvučeš komadić odlomljen sa nekada celog komada koji nosi čitavu istoriju. Ti zbunjeno i  zadivljeno gledaš u krhki delić na svom dlanu, držeći ga dovoljno čvrsto da ti ne ispadne, ali i dovoljno nežno da ga ne oštetiš, znajući da je sada na tebi da tu davnu priču koju u svojoj glavi od svih onih fragmenata rekonstruišeš i uobličavaš, čuvaš, pamtiš i – neminovno nečijim davnim stvarnostima dodajući delove svog danas ali i tračice izmaštane da pokupe niti koje vreme neminovno izvlači iz sećanja – pokušaš da preneseš nekim novim budućim detinjstvima.

I tada shvatiš - fragmenti i jesu jedini pravi put jer su i priče koje su do tebe došle takođe mozaik sačinjen od komadića koje su oni koji su ih tebi preneli čuli od onih koji su njima pokušali da ih prenesu, takođe ih puštajući da i sami u juče utkaju svoja sutra.

.