Voli i moli kako hoćeš, al’ – jedi!

Volim hranu.

Volim da je jedem, da pričam o njoj, da slušam o njoj, da čitam pogotovo, natenane. Volim da

kupujem namirnice, da biram jelovnik, da seckam, rendam, ljuštim, potapam, cedim, vadim koštice, pasiram, i da radim sve ostale radnje koje prethode samom kuvanju. Volim da kuvam za druge, ali i sama za sebe, da biram salvete, da serviram, a onda, posle, da uživam u praznim činijama i tepsijama, preko tanjira prekrštenom escajgu, zadovoljnim osmesima tuđim i svojim, ponekoj fleki na stolu. Uživam u razmeni recepata, isprobavanju novog i ponovnom vraćanju starom.

Elem, zimus sam počela da učim italijanski i veoma uživam u njemu. Teško je mnogo (baš je teško), ali baš uživam.

Počela sam da ga učim da bih mogla da čitam Umberta Eka u originalu.

Kad bismo se gađali tramvajima.

Mislim, okej, jesam i zato, ja uživam u Eku koliko i u hrani (mada, istini za volju, ima i nekih drugih autora nad čijim tekstovima moj baby-italijanski i ja gorimo uz pomoć gugl translejta i rečnika, ali to je druga tema), ali dok ja postanem sposobna da ga čitam u originalu, mnogo će vode Tibrom da proteče. Do tada ću da vežbam italijanski na receptima koji su svi u prosto-proširenim rečenicama i imperativima (koji u italijanskom uopšte nisu mačiji kašalj, da se razumemo) i da putujem i tamo razgovaram sa ljudima o hrani. Preko zalogaja, razume se, jer tamo vole da pričaju (na svim svojim jezicima), a vole i da jedu isto koliko i ja, i to svuda, i to sve, i to redom. Baš onako, redom. A taj red kod njih kad krene... dok se završi, čovek se sit i najede i napriča.

PIJACA

Joj, one priče, nigde više nema zelenih pijaca, samo kod nas. 
Ma, jeste. Ima ih, kako ih ne bi bilo. Negde su baš pijace, kao londonski Borough Market, a negde su trgovi koji se pretvaraju u pijace,

kao na primer u Napulju i okolini, što u Italiji gde se trg kaže piazza ničeg logičnijeg nema.

Piazza Dante, na primer, u centru Napulja, pretvara se u pijacu nekoliko puta nedeljno: artičoke, trešnje, tikvice, cvetovi tikvice, plavi patlidžan, špargla, komorač, bosiljak, ruzmarin, paradajz crveni, paradajz žuti, pomodori ciliegini (kako oni aromatično kažu čeri paradajz), pomodori datterini, cikorija i sve ostalo, stoje rame iz rame (ili, kako oni kažu „fianco a fianco“, što će reći „bok uz bok“; oni se spontanije intimiziraju, mi se zadržavamo na ramenu) sa tezgama punim šunki i sireva svih vrsta i veličina, maslina svih boja i marinada, maslinovih ulja, limonćela, sušenog i ušećerenog voća, začina i cveća, ali i kecelja, noževa i fenomenalnih drvenih dasaka za sečenje (dovukla sam jednu, a jednu malecku dobila na poklon, ništa me ne pitajte, da je na aerodromu bilo stani-pani sa težinom prtljaga, letela bi sva kozmetika – daska ni slučajno!). Najveća tezga ima onu jednu napravu sličnu onome u pošti – uzmeš broj, a prodavačica licitira, pa kad dođeš na red, daš tiket i budeš uslužen. Malo se svađaju, ali poštuju.

Međutim.

Međutim, međutim, međutim, kao što ja uvek tvrdim, valja „zalutati“ mimo od strane turista utabanih staza da bi se naišlo na dragulje u svakom pogledu.

Kada dođeš u Napulj, svi te blagonaklono ali zlokobno savetuju da ne skrećeš sa via Toledo, i taj savet je tako lepo formulisan da se osećaš kao Crvenkapica koja, jebiga, mora malo da zađe, inače će ispasti da je bila u pogrešnoj bajci. A pošto ja mrzim da propuštam iskustva, ja sam zašla i našla.

Carstvo pijačarstva svake vrste zove se La Pignasecca, u istoimenoj ulici, i tu ima sve što zamišljate i što ne zamišljate, a oaza unutar raja se zove Pescheria Azzurra i, kako joj ime kaže, ribarnica je. 
Od ogromnih hobotnica, preko skuše, orade, brancina, bakalara, sardela i svih ostalih još uvek dišućih bića, preko u ogromne okrugle plitke posude izloženih trista vrsta školjki, račića, pužića, i koječega što pokušava, a povremeno i uspeva, da iz tih bazena izađe, do raznih oblika morskoga života kome ne znam naziv – riblja pijaca za mene je bila kao izložbeni prostor hedonizma, kao neko gastronomsko bijenale na jugu Italije koje je suviše obimno i važno da bi čekalo svaku drugu godinu da se dogodi. E, tu, u sred Španskog kvarta, shvatila sam kakva je lepota što imam kuhinju na raspolaganju. Ipak, na kupovinu sam ponukala Đovanija, jer se ipak treba osloniti na local knowledge, te koji dan kasnije uronila u pene sa tikvicama i onim gamborima koji nisu uspeli da se izbave iz bazenčića.

ANTIPASTO (SA IZLETOM NA DORUČAK)

E, sad, pomenuvši pene, malo sam preskočila redosled jer pasta u Italiji predstavlja primo piato, to jest prvo jelo, ali pre njega ide antipasto, to jest predjelo.

Pasta, kad je ženskog roda, znači testenina, ako nema množinu, a ako ima množinu, onda znači slatko pecivo, koje se tamo jede za doručak. 

Ja sam slaba sa doručkom, ujutro nisam gladna, jedem ga jer znam da treba, ali u njemu slabo

uživam, a slatko za doručak mi je oduvek zvučalo kao mučenje svoje vrste. U Italiji, međutim, jede se slatko, a pošto sam ja totalno u fazonu da budem mali Mujo među Turcima kad negde otputujem, priklonila sam se. Slatko za doručak znači.... pa, to znači... kako bih to sad objasnila... To znači da ako je Crvenkapica išla u Quartieri Spagnoli da sretne velikog zlog vuka, onda slatko za doručak znači Ivica i Marica u tržnom centru sačinjenom od slatkih peciva i kolača.

Napulj se diči sfogliatellama (postoji varijacija pod nazivom riccia i ona pod nazivom frolla, i vrlo se razlikuju), kao i pecivima pod nazivima baba, i zeppole, ali i krofnama i milionima drugih oblika slatkiša, ali i najjednostavnijim kroasanima koji koštaju od 80c do 1,20€, zavisi gde kupujete. Moje iskustvo je – što jednostavnija pekara, to bolje. Kroasani su veliki i prazni. Priđete, tražite, on vas pita ščim, vi kažete, on ga preseče i napuni nutellom, ili džemom, ili nekom belom kremom koja je preukusna. Ili kažete vuoto, što će reći sništa. Šta god da odaberete, nećete pogrešiti.

Nego da se vratim na pastu, to jest, na pre paste, odosno antipasto.

Realno, to može da bude ručak. Meni može. Kad vam serviraju mozzarellu veličine dve pesnice lučkog radnika na rukoli i bosiljku sa paradajzom, prelivenu maslinovim uljem i začinima, meni je to obrok. Posle toga ide sledeći obrok, a ne sledeće jelo u okviru tog obroka, ali, dobro, to sam ja.

Ovde ću napustiti Napulj i nakratko otići do Rima da bih predstavila artičoke na jevrejski način, to jest "Carciofi alla Giudia" (evo na slici). 

To se pravi tako što se artičoke spljeskaju maljem za meso, pa se onda kratko dinstaju, pa se onda peku, tako da ovaj gornji deo bude hrskav, a donji deo ostane sočan, pa se onda sve to prelije maslinovim uljem i pospe začinima i solju. Ja crkavam za tim, to obožavam. 

I uopšte su me artičoke prilično osvojile, u svim svojim oblicima i namenama. Toliko su me osvojile, da sam jedan dan otišla i kupila kilo i došla kući blistavog osmeha, rešena da naučim kako se pripremaju. Mislim, za početak kako se čiste. Kad ih onako držiš, u fazonu si – mhm, neka vrsta mekane šišarke, i šta sad sa njom.

E, pa ovako: prvo se one gornje, d’izvinete, krljušti, skidaju sve dok se ne naiđe na mekane i zelene. Onda se artičoka preseče na pola po dužini. Onda se donji, špicasti deo obe polovine baci (on se ne jede, on je gorak). Što starija/veća artičoka, to se više baci, tako da ih treba kupovati dok su male i mekane, i u većoj količini nego što mislite da treba. Onda se iz oba ta gornja dela „iskopa“ neki mali deo koji kao da je paperjast, to se isto ne jede. I onda se to što je ostalo ubaci u hladnu vodu sa limunom, da ne potamni dok vi ne očistite sve, jer – kao što je jasno – čišćenje traje dugo i vrlo je dosadno. Toliko je dugo i dosadno da mi je dalo bitan lingvistički doprinos; naime, naučila sam razne psovke na italijanskom, to me na kursu nikada ne bi naučili.

Kupila sam kesicu semena artičoke, to ću da dam rođaci koja ima plastenik i idućeg proleća svi ste pozvani kod mene na artičoke, Bože zdravlja.

PRIMO PIATO

E, sad tek pasta, da.

Ja sam od onih koji se u paste razumeju ali ne mare. Najviše volim špagete i taljatele, ali znam da špagete bolonjeze NE POSTOJE. Oni dobijaju nervni slom od toga i kažu da špagete bolonjeze mogu

da se jedu u Nemačkoj ili u Francuskoj ili u Americi, ili bilo gde osim u Italiji, jer se u Italiji sos bolonjeze NIKADA ne jede sa špagetama nego sa taljatelama, a u menijima često za to jelo stoji "tagliatelle al ragù". Ako hoćete da se isterujete sa njima, samo izvolite, ali ne bih savetovala. A i zašto biste.

Umetnost pripremanja paste je posebna priča o kojoj su napisane knjige i u koju ja ovom prilikom ne bih ulazila, ali samo podsećanje na nekoliko "sitnica":

·         * Beli luk ide U SVE i stavlja se isključivo u maslinovo ulje dok je još hladno u šerpi jer ne treba da se karamelizuje ili spali kao Pantelija, nego da se lagano zagreva da bi ulje od njega poprimilo miris i ukus. Kad se ugreje da krene da cvrči, onda se vatra smanji, pa se opet pojača i sve tako.

·        *  Testenina se kuva u MNOGO vode, sa poprilično soli, i kuva se minut-dva kraće nego što piše na kesi.

·         * Voda od kuvanja testenine se ne baca, nego se dodaje u sos po potrebi.

·         * Bosiljak ne ide u sve „jer je presladak“, kažu (setite se ovoga kad dođemo do sladoleda), iako ga ima svuda i iako predstavlja jedan od sinonima mediteranske kuhinje. Moj ljubljeni peršun je vrlo čest sastojak.

·         Improvizacija svih vrsta je dozvoljena ako nemate Italijana na ručku; ako imate, očekujte komentare, mahom negativne, jer niko ne ume to da napravi kao oni i testenina ne može da se pravi na struji nego samo na plinu, i sve tako. Što se tiče svega, vrlo su nemarni, ali kad je hrana u pitanju, nisu. Razumem, poštujem i slažem se.

Što se mojih preferenci tiče – volim sve. Ako ste u Napulju, naručujte "Aglio, olio e peperoncino", ili "Alla puttanesca", ili nešto sa morskim plodovima, mada, šta god naručite, nećete pogrešiti. U rimskoj regiji je, osim "All'amatriciana" i "Carbonara", "Cacio e peppe" tipično jelo i moje omiljeno. Krajnje je jednostavno ali kada je napravljeno kako valja, nema ništa bolje na svetu.

Prošle godine sam zalutala (ponovo kažem, najbolje je da se zaluta) u malu porodičnu osteriju "Da Corrado". Restorani su skupi i hajklas, sa velikim tanjirima i malim obrocima – tamo slikate za instagram, istresete novčanik, pa posle idete na pizza-parče da se najedete. Tratorija je pravi restoran gde se služe obroci normalnih veličina, a osterija je za nijansu skromnija izgledom, malo podseća na stare restorane kod nas, i tamo se, ono, baš jede. E, "Da Corrado", u Trastevere, je takav. Tamo sam jela "Amatricianu" i slušala kako se vlasnik, njegova žena i njena majka svađaju na sav glas. U sred te užasne ujdurme, gospođa tašta je došla da me pita ’oću još sira, što sam ja prihvatila, a ona mi je donela ozbiljnu komadesnicu pekorina i rende. Nije za instagram al’ sam se najela k’o čovek. 

A najbolji "Cacio e pepe" sam jela takođe u Trastevere, u restoranu koji se zove "Cajo&Gajo". 
Kad otvorite meni i vidite da piše pasta fatta in casa, to znači da testenina nije ni Barilla, ni Rummo, niti bilo koja druga, nego se pravi u restoranu. E, tako je tu i to je prebožanstveno. 
Inače, "Cacio e pepe" se pravi tako što se špagete skuvaju, izvade iz vode, deo vode se prospe, a u preostalu vodu se narenda OGROMNA količina pekorina, dovoljna da tu vodu zaguši, pa se špagete vrate, doda se biber koji se samelje na malo krupnije tu u tom trenutku, i to u većoj količini, sipa se u tanjir, pa se odozgo još doda pekorina i još malo bibera. E, sad, fora je u tome da se zna koliko vode, koliko sira, a koliko bibera, to nisam pokušavala da savladam jer želim to da jedem samo kad sam tamo i da to bude neka vrsta egzotike. Ali, vi probajte, što da ne.

Osim paste, u prvo jelo spada i rizoto koji se, kao što svi znamo, mnogo teško pravi da bi bio savršen. Sa dagnjama i cvetovima tikvice je, meni, najbolji, ali ko ume da napravi dobar rizoto kao takav, može da stavlja u njega šta hoće.

SECONDO PIATO

To što ja pastu računam kao ručak, to je moj problem. 
U Italiji je to prvo jelo, posle predjela. Posle

ide drugo jelo, koje je riba ili meso. U Napulju riba, u Rimu meso. Ima i u Rimu riba, ali budimo realni.
U Rimu ima nešto što se zove "Abbacchio a Scottadito", to je kao jagnjeći roštilj, uslovno rečeno, najviše liči na to, i to je predivno. Naziv znači opeci prste jer se jede prstima a vrelo je, i uz to naručite neki kijanti i salatu od cikorije i zamišljajte da ste Neron.

Inače, ako ste posvećeni mesojed sklon avanturi, Rim je carstvo iznutricizma (oni kažu quinto quarto - što će reći "peta četvrtina" životinje) gde se jedu goveđi repovi, svinjski mozgovi i nogice, jezici, pljuvačne žlezde, tanka creva teladi koja još sisaju (to je stavljeno van zakona da bi se spasila tako mlada telad, ali posvećenici znaju gde mogu to da nađu), o škembićima da i ne pričam. Ljudi kažu da se ne zna šta je bolje od boljeg. Ja imam veliki problem sa mesima koja se nazivaju po delovima tela, pa taj deo jelovnika preskačem. Mea culpa.

U Napulju je situacija ovakva: jagnjetina se jede za Uskrs, inače slabo. Svinjetina i govedina su dominantna mesa, ali je riba glavna. 

Kampanija je na razne načine i sa raznih strana osiromašena oblast (ne bih ulazila u specifične oblike bogatstava i njihova porekla, govorim o većinskom stanovništvu koje je osiromašeno upravo na račun tih specifičnih bogatstava) i jelovnik se formirao u skladu sa tim. Šta na udicu, to u guzicu. Znate kako se na engleskom nazivi za svinjetinu i svinju razlikuju, kao i za govedinu i goveda, i ovčetinu i ovcu, a za piletinu i pile su isti? To je zato što su jadni ljudi, dok je Ričard Lavlje Srce jezdio svetom šireći Hrišćanstvo, sve morali da daju na dvor (na kom se tada govorio francuski), a oni jeli kukuruz i poneku zalutalu kokošku. E, tako i ovde. Glavno jelo je plivajuće i bukvalno šta god da naručite – nećete pogrešiti. 

Glavna destinacija za morsku gastronomsku ponudu je Pozzuoli, mestašce kraj Napulja u kom je stasavala Sofija Loren. 
Tamo su najbolje ribe.

PIZZA

"Non  c’è pizza a Roma", u Napulju su jasni.

Ima, prodaju pizzu na parče, kažem. Klimaju glavom i sležu ramenima: „Pizza-parče nije pizza. To je sendvič. Pizza je okrugla. Nema pizze u Rimu.“

Lokalpatriotizam na stranu, ima u Rimu, stvarno ima odličnih, sa svim mogućim kombinacijama. Pizzaiolosi (kako se na italijanskom

kažu pizza majstori) nadmeću se u maštovitosti, ali je statistika neumoljiva – zvanje omiljene i najčešće naručivane pizze i dalje drži Margerita: paradajz, mozzarella i bosiljak. Ipak, neke kombinacije – marinirane pečurke/patlidžan/mozzarella, ili cvetovi tikvice/inćuni/pekorino, ili artičoka/pršuta/dinja – stvarno su neodoljivi, mada je u Rimu voljena pizza bianca, to jest preko testa premazano maslinovo ulje, posuto solju i ruzmarinom i pečeno.
Ima dobra picerija "Serenella" u severozapadnom delu grada, koji nije turistički, ali kad krenete u MACRO, muzej savremene umetnosti, svratite. Nije jeftina, ali je prstopolizna. Po nazivu bih rekla da je vlasnik Napoletanac, zvuči mi kao "Nennella" ili "Mennella" (pizzerija i poslastičarnica u Napulju), zvuči kao nekakav napoletanski deminutiv, ali ne bih smela da tvrdim. Mada bi imalo smisla.

Što se Napulja tiče, žitelji su jednoglasni u oceni da je najbolja ona koja nastaje u pizzeriji "Sorbillo", koji imaju stogodišnju tradiciju i dva lokala – jedan u starom jezgru grada, a drugi na lungomare. U Centro Storico je krkljanac neopevani, kao da džabe dele (a ne dele), a na oba mesta je odlična i ogromna (prilažem sliku uz sebe). Mala začkoljica je u tome što se pizze ne zovu kako smo navikli – četiri godišnja doba, margerita, kaprićoza i ostalo. Ne. Oni su svakoj dali naziv po nekom od članova svoje brojne porodice koja je tokom tog dugog niza godina držala pizzeriju. I onda, lepo, čitate sastojke i birate po tome (meni prilažem na slici). Pošteno. Doduše, nisu oni usamljeni slučaj što se toga tiče, u Napulju se često u picerijama dešava to da im daju neke svoje nazive. Za mene, avanturi svake vrste sklonoj, to nikakav problem nije. Za one koji se strogo drže oprobanog, ume da bude frustracija.

Ono što sam probala u Napulju, a na drugim mestima nisam, zove se pizza fritta.

Pržena pizza.

To je onako... kako bih objasnila... razvaljano testo, pa poređano, pa preklopljeno, pa prženo. I strava je. Trilijarda kalorija, ali to je druga tema. Unutra pavlaka, mozzarella i svinjsko meso ili čvarci, zavisi od picerije do picerije. To k'o neka komplet-lepinja na napoletanski način, ne znam kako bih opisala. Treba probati.

STREET FOOD

Pattate fritte, polpete di melanzane, arancini rossi, arancini bianci, crocchette di patate, fiori di zucca,

i ja ne znam više šta sve ne – to se prodaje u objektima pod nazivom friggitoria. Sad bi neki rekli to je fish&chips, ali nije. U fišendčipsu se prodaje riba i prženi krompirići i onaj pire od graška. Ovde nema šta se ne prodaje. Princip je sličan – pohovano i prženo ali od kroketa od krompira, preko kolutova plavog patlidžana, cvetova tikvice, uštipaka, arancina (što su loptice pirinča sa raznim začinima i sosevima pomešane i onda pohovane/pržene), pohovanih špageta, do raznih vrsta ribe. Može da se kupi jedna vrsta, može „udrobljeno“. To je pravi street food, a porcije su enormne, to se ne da pojesti osim ukoliko sa nekim ne udružite snage ili ste celi dan bili na nekom od ostrva, pa pokušavali da shvatite gde se kupuju karte za brod za nazad, pa trčali sa kraja na kraj doka, pa napokon stigli u grad produvani vetrom, srećni i gladni. E, onda da.

U prometnijim delovima grada porcija je definisana i košta 5€, a na manje izloženim mestima daš evro-dva, kažeš od čega da ti ubaci, on ubaci, posoli, baci kesu preko pulta, ti uhvatiš (ili ako loše hvataš, neko drugi uhvati), i to ti je to. 

Osim toga, u street food (u Rimu i pizza, u Napulju, kao što rekosmo, uglavnom ne) spadaju i panini napoletani, i razne vrste tih nekih pečenih sendviča za poneti, i razne druge slatke i slane đakonije kojima nisam upamtila naziv. Moraću na popravni, šta ću.

U tipu objekta koji se zove salumeria, prodaje se suhomesnato i sir, a tu prave i sendviče. Nije jeftino ali je odlično i možete da odaberete sopstvenu kombinaciju. Kad smo kod suhomesnatog, mortadelu ne seku samo na listove kao kod nas, nego i na štapiće, i jedu je kao grickalicu uz pivo. Samo kažem. 

SLADOLED

Kao vid hrane koja se prodaje na ulici za poneti, a i kao desert, nekako se sada nameće sam po sebi.

Kad sam se već fokusirala na Rim i Napulj, želela bih da ostanem dosledna i izdvojim tri gelaterie – dakle, ne poslastičarnice, u poslastičarnicama se prodaju kolači, ovde se prodaje samo sladoled: u Napulju Mennella i Fantasia, a u Rimu Fatamorgana.

Ja... evo, lepo ne znam odakle da krenem... Niti znam da li ću, ako smislim odakle da krenem, uspeti da objasnim. Imam, čak, i slike, ali nema mnogo vajde od slika. Mislim, od slika nema preterane

vajde kad je hrana u pitanju generalno uzev, ali kada je sladoled u pitanju, to je baš totalno besmisleno.

Reč fantasia na italijanskom znači i šareno, a znači i fantazija, i to je dobar naziv. Fatamorgana znači fatamorgana, a i to je dobar naziv. Mennella je nešto  na napoletanskom, zaboravila sam šta, neki deminutiv.

U Mennelli treba prevashodno uzeti ukus badem, sa listićima pravog badema, jer sve ukupno ima ukus kao... badem. Glupo je, znam, rekla sam da ne može da se opiše, ali nadrealno je koliko imate osećaj čak i teksturom da se badem pretvorio u sladoled. I neki ukus od nekih malih jabuka pod nazivom Melannurca, što je kampanijska endemska sorta, i to je mnogo dobro. Moraću idući put da probam i same jabuke, a ne samo sladoled. 
Generalno uzev, uđeš jednom, uzmeš jednu kombinaciju, a onda idući put ne znaš hoćeš opet to isto ili da probaš nešto novo. I onda uzmeš novo, pa kad uđeš treći put ne znaš na kvadrat i sve tako.

Fatamorgana u Rimu podjednako genijalna uz mali preokret – ukusi koji tamo postoje, ne postoje više nigde: bosiljak/med/orasi; belo vino/kruška/gorgonzola; crni pirinač/latice ruže; crveni grejpfrut/karamelizovani limun/đumbir/ren. I sve tako. Ima i, što rekla moja mama, normalnih ukusa, ali kako da vam kažem... Nekako se tako jedinstvena prilika ne propušta. Da zaokružim metaforu bajki s početka teksta – ovo je kao da ste konzumirali nedozvoljene supstance kao Alisa u zemlji čuda i sad jedete malo ovoga da porastete, pa malo onoga da se smanjite, pa još malo ovoga, pa još malo onoga i sve tako.

Rečju – gelato je obavezna stanica. I u Rimu, i u Napulju i bilo gde u Italiji. Alisa-situacija 200%.

SUVENIRI

Jedna od stvari koju tamo niste baš u prilici da probate tek tako na ulici, usput, jesu sirevi, ali ste zato u prilici da ih nakupujete kad krenete kući, jer oni svakako ne zaslužuju da se jedu usput, već zavređuju posebnu pažnju. Povolone, mozzarella i fiordilatte na jugu, pekorino u Rimu, parmiđano-ređano tamo gde mu ime kaže, mada svaki ima svuda. Ja "imam" jednu malecku prodavnicu u Trastevere i jednu na ulazu u Quartieri Spagnoli. U Rimu radi gospodin od šezdesetak godina, izgleda, držanja i govora čoveka koji predaje nuklearnu fiziku i lingvistiku istovremeno. Ne zna engleski ali ne pravi problem (Italijani inače ne prave problem, nisu fašisti što se jezika tiče. I kad ne znaju, a uglavnom ne znaju druge jezike, a i kad vi ne znate italijanski, sporazumevaju se), a sir je božanstven. Naravno da sam opet dovukla, naravno da sam tražila da mi vakuumira, da me ne spopadnu aerodromski psi.

Druga vrsta suvenira su džemovi (prošle godine donela knjigu recepata, isprobala, naišlo na opšte odobravanje, naročito malina+limeta+ pistaći, mada je meni breskva+ruzmarin možda favorit), likeri – od limuna, pomorandže, nara, bundeve, i raznih drugih biljnih oblika postojanja, ali i kijanti, prosecco, i sva druga vina. Specijalizovane prodavnice nude širi asortiman ali i tuku po džepu. Najbolje je naći malog proizvođača, pa kod njega, ali za to treba nekoga poznavati. 

A to i jeste najlepše od svega: ako ste dovoljno prijemčivi za ljude i situacije, ako ste dovoljno otvoreni da pitate, probate, pomirišete, oskusite, vidite, potražite – onda ćete i da nađete. I ljude, i hranu, i iskustva i sve ostalo. Gde god da ste, a u Italiji pogotovo.

Tako da – upustite se, prepustite se i uživajte.

Jednoga dana sećaćemo se sreće.

Živeli. 

.

Kod kuće.

Maj, 2007.

Od predškolaca, na čas su došli samo Nina i Andrej. Znajući njih dvoje, spremna sam na sve samo ne na engleski. 

Ipak, ostajem zatečena:

Nastavnice, a je l’ to tačno da je bio grad koji je izgoreo vulkan?!

Ja: Jeste. Grad se zvao Pompeja, a vulkan se zvao Vezuv. Mislim, vulkan se zove Vezuv.

Nina: Vulkan još uvek postoji?!

Ja: Postoji.

Muk.

Andrej: A gde je on, je l’ daleko?!

Ja: Pa, nije baš mnogo daleko, u Italiji je.

Nina: A je l’ može da dobaci do nas? Je l’ može da izgori naše kuće!!?

Ja: Ne može.

Andrej: A kako izgleda vulkan?!

Ja: Pa... kao planina... Kao velika planina...

Andrej: Da, ali kako izgleda unutra?!

Ja: E, pa to ne znam, nisam bila.

*

Maj, 2017.

E, pa bila sam.

***

Žena koju sustižem sleđa odevena je u farmerke, beli sako i cipele na platformu. Sa mukom gazi kroz prašinu, rastresitu zemlju i pepeo. 

Možda je, zavedena lepršavošću mora, pogrešno procenila predstojeći napor. Možda je, zavedena maglovitim prizorom iz daljine, pogrešno procenila kamenje i stene koje je čekaju kad priđe. Možda je, zavedena pričama, pogrešno procenila realnost. 

Vrlo moguće.

Ovaj grad i sve u vezi sa njim, lako te zavede da zaboraviš na stvarnost.

Spuštam pogled i grabim dalje. Sve je vetrovitije i neverovatnije. Pretičem ženu na platformama koja zastaje da slika panoramu. Nije neka panorama – previsoko je i predaleko, mogao bi biti bilo koji grad. Ovde nisam radi panorame za instagram. Ovde sam radi sebe i radi ovog trenutka.

Na vrhu stajem, gledam u provaliju preda mnom, a zatim zažmurim. Vetar jako, jako duva i čini da žamor oko mene postane tiši.

"A, nastavnice, kako izgleda iznutra?"

Izgleda kao skoro punih 1938 godina. Izgleda kao sve priče, sva iskopavanja, svi spisi i crteži, svi strahovi i neverice smešteni u za sada uspavanih 250 metara dubine.

Izgleda kao šaka nade i prstohvat vere bačenih u ponor uverenja da bilo šta na ovom svetu držimo pod kontrolom.

Izgleda kao sloboda da, zahvaljujući toj svesti o nemanju kontrole, budemo potpuno spokojni.

*

Šest sati kasnije, dan je na izmaku. Stojim sa mapom Pompeje na sred via di Mercurio i kroz dva

slavoluka gledam ka, sada udaljenom, Vezuvu.

Grupa Amerikanaca prolazi pored mene.

„Nije, ne. Ono gde smo ulazili, to je bila trpezarija. Spavaća soba je ono sa mozaikom.“

Trpezarija i spavaća soba nečije kuće.

Neko je toga dana bio kod svoje kuće.

Neko je toga dana mislio na sutra.

Možda odustao od nečega dan ranije zarad sutra.

Možda je toga dana rešio da ostane kod kuće jer kod kuće je najlepše.

Kod kuće je mir.

1938 godina kasnije, mi ulazimo u te nečije kuće, zagledamo, analiziramo, možda fotografišemo. Neko se udubljuje, neko ne. Neko poima, neko ne.

Stojim u via di Mercurio u smiraj dana i razmišljam kako ja ne bih baš volela da mi neko tek tako ulazi u kuću, šeta unaokolo i analizira. Mislim... ako bih znala da bi se udubljivao i poimao, možda i da. Glupanderi sa selfi stikovima baš i ne. Mada, mislim da bi mi za 1938 godina ionako bilo svejedno ako ovog dana koji zovemo danas tog mog „kod kuće“ više ne bi bilo.

U povratku, nepojamno sam prljava i prašnjava. Kosa, puna pepela i prašine, obavijena mi je velikom maramom. Ja cela, iscrpljena i fizički, i emotivno i intelektualno, istorijski i sociološki, obavijena sam nekim neobjašnjivim osećajem beskraja i nekom čudnom povezanošću sa čovečanstvom. Slušam tropotanje voza. 

Na jednoj od stanica, ulazi troje tinejdžera. Bučni i razmetljivi u svojoj adolescentskoj nesigurnosti, staju nedaleko od mene. Pričaju napoletanski te uspevaju da me dovuku iz metafizike u danas i ovde. Razaznajem tek poneku reč. Pričaju brzo, mnogo gestikuliraju, mnogo se smeju, mnogo su ljuti. 

Odjednom se setim Elene Ferante i njene literarne serije kojom nisam bila naročito impresionirana, i shvatim da jedan ogroman, bitan sloj značenja te njene priče izmiče svakome ko nije posetio ovaj grad, ko nije ušao u Quartieri Spagnoli, ko nije do iznemoglosti zapitkivao svoje italijanske prijatelje o različitosti napoletanskog i svim mogućim podtekstima nečije odluke da govori njime. Moj novi drug, Sabatino, kaže, kod kuće, sa mamom, priča se isključivo napoletanski. Italijanski je za drugi svet, italijanski je za posao, za televiziju, za novine. Napoletanski je za kod kuće, napoletanski je tamo gde je dom.

U misli mi se vraća odlazak u Quartieri Spagnoli nekoliko dana ranije. Uprkos (tuđim) upozorenjima. Uprkos (tuđim) strahovima. Uprkos (tuđim) pričama. 
Ja sam morala da probudim svoje.

Uzanom, mračnom uličicom idem žustro ali mirno ka sledećm uglu na kom ću da skrenem i vratim se u veliku gužvu via Toledo. Odjednom, iza nekih kutija, izlazi mačka. Velika, tigrasta, ja ih zovem zelene, u tim maskirnim uniformama. Ratnica. Prilazi mi i uvija se. Čučnem, skoči mi u krilo. Milujem je. Kuća je tamo gde su mačije dlake i rečnici, često u šali kažem. Čučeći u (od strane drugih) ozloglašenom kvartu, imam 50% tog osećaja. Prilazi mi petogodišnje musavo dete sa jednom patikom na nozi, a drugom u ruci. Prstom pokazuje na mačku i kaže da je njegova. Odgovaram da je baš lepa, da i ja imam mačka, kod kuće. „A gde je tvoja kuća?“ Daleko, kažem, a gde je tvoja? Pokazuje prstom na zgradu. Osmehnem se, osmehne se i ono meni. Mačka skoči sa krila, ja ustanem i krenem. U odlasku se osvrnem, dete u naručju drži svoju veliku mačku. Mahnem mu, mahne i ono meni. Izašavši na via Toledo, izbijam na "Zaru" u čijem izlogu prodavac pokušava da zakopča šlic lutki zagledanoj u daljinu preko njegovog ramena. Odlazim.

*

Napokon na terasi, u tihom titravom mraku. Voda je sprala vanjsku prašinu ali unutarnji slojevi promišljanja istorije i ljudskih sudbina zauvek ostaju nataloženi. Iščekujem Đovanija da, obavijen mirisom duvana, donese artičoke u belom vinu, pričam sa Wei Wei o tom danu.  Sreća te imam dostojnog sagovornika, većina ljudi nije u stanju da shvati fragmentarnost prelamanja eksterijera kroz enterijer do kog kod mene dolazi. 

Stavljajući hranu na sto, Đovani me pita gde idem sutradan. Nigde, kažem, sutra ostajem kod kuće. Mirisi se upliću u kompleksnost senzacija, a ja shvatam da „kod kuće“ nisam rekla slučajno.

Kuća je gde dopustiš da te prožme celokupnost iskustva jednog mesta i svih vremena i prostora koje je to jedno mesto saželo u svoju današnjicu. A u Napulju se to u svim dimenzijama i u svim pravcima meri beskonačnošću. Žmureći slušam zveckanje escajga, i uživam u trenutku iščekivanja da se miris stopi sa ukusom.

Sutra je sutra. Sutra nas možda spali vulkan, što rekli Nina i Andrej. Danas je sve u redu.

Danas sam kod kuće. 

.