Kod kuće.

Maj, 2007.

Od predškolaca, na čas su došli samo Nina i Andrej. Znajući njih dvoje, spremna sam na sve samo ne na engleski. 

Ipak, ostajem zatečena:

Nastavnice, a je l’ to tačno da je bio grad koji je izgoreo vulkan?!

Ja: Jeste. Grad se zvao Pompeja, a vulkan se zvao Vezuv. Mislim, vulkan se zove Vezuv.

Nina: Vulkan još uvek postoji?!

Ja: Postoji.

Muk.

Andrej: A gde je on, je l’ daleko?!

Ja: Pa, nije baš mnogo daleko, u Italiji je.

Nina: A je l’ može da dobaci do nas? Je l’ može da izgori naše kuće!!?

Ja: Ne može.

Andrej: A kako izgleda vulkan?!

Ja: Pa... kao planina... Kao velika planina...

Andrej: Da, ali kako izgleda unutra?!

Ja: E, pa to ne znam, nisam bila.

*

Maj, 2017.

E, pa bila sam.

***

Žena koju sustižem sleđa odevena je u farmerke, beli sako i cipele na platformu. Sa mukom gazi kroz prašinu, rastresitu zemlju i pepeo. 

Možda je, zavedena lepršavošću mora, pogrešno procenila predstojeći napor. Možda je, zavedena maglovitim prizorom iz daljine, pogrešno procenila kamenje i stene koje je čekaju kad priđe. Možda je, zavedena pričama, pogrešno procenila realnost. 

Vrlo moguće.

Ovaj grad i sve u vezi sa njim, lako te zavede da zaboraviš na stvarnost.

Spuštam pogled i grabim dalje. Sve je vetrovitije i neverovatnije. Pretičem ženu na platformama koja zastaje da slika panoramu. Nije neka panorama – previsoko je i predaleko, mogao bi biti bilo koji grad. Ovde nisam radi panorame za instagram. Ovde sam radi sebe i radi ovog trenutka.

Na vrhu stajem, gledam u provaliju preda mnom, a zatim zažmurim. Vetar jako, jako duva i čini da žamor oko mene postane tiši.

"A, nastavnice, kako izgleda iznutra?"

Izgleda kao skoro punih 1938 godina. Izgleda kao sve priče, sva iskopavanja, svi spisi i crteži, svi strahovi i neverice smešteni u za sada uspavanih 250 metara dubine.

Izgleda kao šaka nade i prstohvat vere bačenih u ponor uverenja da bilo šta na ovom svetu držimo pod kontrolom.

Izgleda kao sloboda da, zahvaljujući toj svesti o nemanju kontrole, budemo potpuno spokojni.

*

Šest sati kasnije, dan je na izmaku. Stojim sa mapom Pompeje na sred via di Mercurio i kroz dva

slavoluka gledam ka, sada udaljenom, Vezuvu.

Grupa Amerikanaca prolazi pored mene.

„Nije, ne. Ono gde smo ulazili, to je bila trpezarija. Spavaća soba je ono sa mozaikom.“

Trpezarija i spavaća soba nečije kuće.

Neko je toga dana bio kod svoje kuće.

Neko je toga dana mislio na sutra.

Možda odustao od nečega dan ranije zarad sutra.

Možda je toga dana rešio da ostane kod kuće jer kod kuće je najlepše.

Kod kuće je mir.

1938 godina kasnije, mi ulazimo u te nečije kuće, zagledamo, analiziramo, možda fotografišemo. Neko se udubljuje, neko ne. Neko poima, neko ne.

Stojim u via di Mercurio u smiraj dana i razmišljam kako ja ne bih baš volela da mi neko tek tako ulazi u kuću, šeta unaokolo i analizira. Mislim... ako bih znala da bi se udubljivao i poimao, možda i da. Glupanderi sa selfi stikovima baš i ne. Mada, mislim da bi mi za 1938 godina ionako bilo svejedno ako ovog dana koji zovemo danas tog mog „kod kuće“ više ne bi bilo.

U povratku, nepojamno sam prljava i prašnjava. Kosa, puna pepela i prašine, obavijena mi je velikom maramom. Ja cela, iscrpljena i fizički, i emotivno i intelektualno, istorijski i sociološki, obavijena sam nekim neobjašnjivim osećajem beskraja i nekom čudnom povezanošću sa čovečanstvom. Slušam tropotanje voza. 

Na jednoj od stanica, ulazi troje tinejdžera. Bučni i razmetljivi u svojoj adolescentskoj nesigurnosti, staju nedaleko od mene. Pričaju napoletanski te uspevaju da me dovuku iz metafizike u danas i ovde. Razaznajem tek poneku reč. Pričaju brzo, mnogo gestikuliraju, mnogo se smeju, mnogo su ljuti. 

Odjednom se setim Elene Ferante i njene literarne serije kojom nisam bila naročito impresionirana, i shvatim da jedan ogroman, bitan sloj značenja te njene priče izmiče svakome ko nije posetio ovaj grad, ko nije ušao u Quartieri Spagnoli, ko nije do iznemoglosti zapitkivao svoje italijanske prijatelje o različitosti napoletanskog i svim mogućim podtekstima nečije odluke da govori njime. Moj novi drug, Sabatino, kaže, kod kuće, sa mamom, priča se isključivo napoletanski. Italijanski je za drugi svet, italijanski je za posao, za televiziju, za novine. Napoletanski je za kod kuće, napoletanski je tamo gde je dom.

U misli mi se vraća odlazak u Quartieri Spagnoli nekoliko dana ranije. Uprkos (tuđim) upozorenjima. Uprkos (tuđim) strahovima. Uprkos (tuđim) pričama. 
Ja sam morala da probudim svoje.

Uzanom, mračnom uličicom idem žustro ali mirno ka sledećm uglu na kom ću da skrenem i vratim se u veliku gužvu via Toledo. Odjednom, iza nekih kutija, izlazi mačka. Velika, tigrasta, ja ih zovem zelene, u tim maskirnim uniformama. Ratnica. Prilazi mi i uvija se. Čučnem, skoči mi u krilo. Milujem je. Kuća je tamo gde su mačije dlake i rečnici, često u šali kažem. Čučeći u (od strane drugih) ozloglašenom kvartu, imam 50% tog osećaja. Prilazi mi petogodišnje musavo dete sa jednom patikom na nozi, a drugom u ruci. Prstom pokazuje na mačku i kaže da je njegova. Odgovaram da je baš lepa, da i ja imam mačka, kod kuće. „A gde je tvoja kuća?“ Daleko, kažem, a gde je tvoja? Pokazuje prstom na zgradu. Osmehnem se, osmehne se i ono meni. Mačka skoči sa krila, ja ustanem i krenem. U odlasku se osvrnem, dete u naručju drži svoju veliku mačku. Mahnem mu, mahne i ono meni. Izašavši na via Toledo, izbijam na "Zaru" u čijem izlogu prodavac pokušava da zakopča šlic lutki zagledanoj u daljinu preko njegovog ramena. Odlazim.

*

Napokon na terasi, u tihom titravom mraku. Voda je sprala vanjsku prašinu ali unutarnji slojevi promišljanja istorije i ljudskih sudbina zauvek ostaju nataloženi. Iščekujem Đovanija da, obavijen mirisom duvana, donese artičoke u belom vinu, pričam sa Wei Wei o tom danu.  Sreća te imam dostojnog sagovornika, većina ljudi nije u stanju da shvati fragmentarnost prelamanja eksterijera kroz enterijer do kog kod mene dolazi. 

Stavljajući hranu na sto, Đovani me pita gde idem sutradan. Nigde, kažem, sutra ostajem kod kuće. Mirisi se upliću u kompleksnost senzacija, a ja shvatam da „kod kuće“ nisam rekla slučajno.

Kuća je gde dopustiš da te prožme celokupnost iskustva jednog mesta i svih vremena i prostora koje je to jedno mesto saželo u svoju današnjicu. A u Napulju se to u svim dimenzijama i u svim pravcima meri beskonačnošću. Žmureći slušam zveckanje escajga, i uživam u trenutku iščekivanja da se miris stopi sa ukusom.

Sutra je sutra. Sutra nas možda spali vulkan, što rekli Nina i Andrej. Danas je sve u redu.

Danas sam kod kuće. 

.