Ne misli ni na šta i ne postavljaj
pitanja. Vidiš li napolju svetiljke i na hiljade šarenih reklama? Mi živimo u
vremenu koje umire, a ovaj grad treperi od života. Mi smo se otrgli od svega,
imamo još samo svoja srca. ~ E.M.Remark
*
„Nije
Hipsterlin više onaj grad koji si ti volela“, kaže Bojana odmahujući razočarano
rukom pred mojim nasmejanim licem.
Nekoliko
dana kasnije stojim na Hackescher Marktu, začuđena da je prošlo toliko vremena
i da je ona u pravu.
Delimično, bar.
Okružena ljudima stilizovanih frizura pod velikim bežičnim slušalicama
neonskih boja koje ispuštaju neku samo njima znanu muziku dok voze siti
bajkove bez brzina u Birkenstock papučama od sto evra koje izgledaju kao one
što ja nosim samo po kući, a sa volana im vise kutijice sa jagodama koje
koštaju 4evra pola kile, zaista mi se čini da ne pripadam.
A
onda, međutim, skrenem pogled sa svega toga, zagledam se pažljivije u blizinu i
u dubinu, i shvatim da to ipak jeste taj grad. Isti onaj grad u kome sam i pokisla, i pocrnela, i jezikom hvatala prve pahulje, i plivala, i prejela se, i bila gladna, i smejala se, i plakala, i razbolela se, i prebolela, i poljubila se, i nadala
se, i upoznala, i umorila, i odmorila, i svašta još nešto što u nekim drugim
gradovima nisam. U nekim drugim, pred kojima se nisam osetila baš tako slobodno
da se baš tako ispoljim.
To
jeste taj grad u kom sam se sada – iako došavši drugim poslom – napela iz petnih žila da se
organizujem da vidim izložbu „Wanderlust“, jer sam, jednostavno, morala.
Jer me to definiše više nego bilo šta drugo. Odmalena, od beskrajnih šetnji sa
dedom gde god bismo se zatekli, idući u susret nepreglednim sitiskejpovima i lendskejpovima, kao sasvim mala sam pitala, a kao malo starija se pitala čije je
koje polje, čija je koja šuma, livada, potok i proplanak. Lagano u oranicama i lejama sopstvenog bića napipavajući želju da imam zemlju, nezainteresovana za građevine. Latifundisti babine
familije bacili su klicu ka mojim genima, valjda, a ona se, izgleda, dobro ukorenila
i krenula da klija.
I zaista,
idući kroz izložbu i promatrajući Renoarovu šetnju kroz visoku travu,
Fridrihovog lutaoca
.
