Povratak

Ne misli ni na šta i ne postavljaj pitanja. Vidiš li napolju svetiljke i na hiljade šarenih reklama? Mi živimo u vremenu koje umire, a ovaj grad treperi od života. Mi smo se otrgli od svega, imamo još samo svoja srca. ~ E.M.Remark

*

„Nije Hipsterlin više onaj grad koji si ti volela“, kaže Bojana odmahujući razočarano rukom pred mojim nasmejanim licem.

Nekoliko dana kasnije stojim na Hackescher Marktu, začuđena da je prošlo toliko vremena i da je ona u pravu. 

Delimično, bar.

Okružena ljudima stilizovanih frizura pod velikim bežičnim slušalicama neonskih boja koje ispuštaju neku samo njima znanu muziku dok voze siti bajkove bez brzina u Birkenstock papučama od sto evra koje izgledaju kao one što ja nosim samo po kući, a sa volana im vise kutijice sa jagodama koje koštaju 4evra pola kile, zaista mi se čini da ne pripadam.

A onda, međutim, skrenem pogled sa svega toga, zagledam se pažljivije u blizinu i u dubinu, i shvatim da to ipak jeste taj grad. Isti onaj grad u kome sam i pokisla, i pocrnela, i jezikom hvatala prve pahulje, i plivala, i prejela se, i bila gladna, i smejala se, i plakala, i razbolela se, i prebolela, i poljubila se, i nadala se, i upoznala, i umorila, i odmorila, i svašta još nešto što u nekim drugim gradovima nisam. U nekim drugim, pred kojima se nisam osetila baš tako slobodno da se baš tako ispoljim.

To jeste taj grad u kom sam se sada – iako došavši drugim poslom –  napela iz petnih žila da se organizujem da vidim izložbu „Wanderlust“, jer sam, jednostavno, morala. Jer me to definiše više nego bilo šta drugo. Odmalena, od beskrajnih šetnji sa dedom gde god bismo se zatekli, idući u susret nepreglednim sitiskejpovima i lendskejpovima, kao sasvim mala sam pitala, a kao malo starija se pitala čije je koje polje, čija je koja šuma, livada, potok i proplanak. Lagano u oranicama i lejama sopstvenog bića napipavajući želju da imam zemlju, nezainteresovana za građevine. Latifundisti babine familije bacili su klicu ka mojim genima, valjda, a ona se, izgleda, dobro ukorenila i krenula da klija.

I zaista, idući kroz izložbu i promatrajući Renoarovu šetnju kroz visoku travu, Fridrihovog lutaoca

zagledanog u maglovitu neizvesnost pred sobom, i ostale šetače, skitatelje i tragaoce za suštinama raznih sorti, shvatila sam da mi je taj osećaj lutalaštva, tragateljstva i otkrivanja oko sebe i sebe neophodan, ali da je lepo ponekad vratiti se u poznato, jer se i to poznato menja. A menjamo se i mi. Novi konteksti otvaraju mogućnost otiskivanja u neke nove ekspedicije istraživanja daljina i dubina. I nadu da ćemo pronaći i saznati više nego ranije, ali manje nego idući put. I da će se sve to, potom, utkati u mape nekih i za tu budućnost budućih lutanja. 

.