Dugme je okej

Kada sam prvi put doputovala u Pulu, uhvatila sam sebe treći dan po dolasku zapanjenu činjenicom da se svaka svakcijata pekara zove "Panificio".
Zamislila sam kako predstavnik Kamore, Natale Panificio, drži monopol nad celokupnom pulskom (a možda i istarskom!) pekarskom industrijom i kako će me ona krofna koju sam kupila na plaži (dakle, ispod žita) skupo koštati.

A onda sam isključila conspiracy mode.

"Da li 'panificio' na italijanskom znači 'pekara'?
"Da."

Laknulo mi je.

*

Mi smo narod sklon masovnoj histeriji i teorijama zavere.

Sećam se kako je 11. avgusta 1999. godine grad opusteo zbog pomračenja Sunca. Ne sećam se kakva su apokaliptična predviđanja i/ili bapske priče nadvladale, šta će kome da se desi ako pogleda u Sunce baš u tom trenutku, ali šta god da je bilo - uspelo je.
Ja - koja sam, kako moja mama kaže, "mimo sveta" - izašla sam na prozor, a kada su se popalila ulična svetla u sred dana, i na ulicu. I gledala kako oko podneva nastupa mrak. A onda se sunce vratilo, svetla su se pogasila, ja sam slegla ramenima i vratila se u kuću.
I? Šta me strefilo zbog toga?

Ništa.

Bombardovanje se već bilo završilo, godina na fakultetu je već bila sjebana zbog prolećnog haosa, Sloba je i dalje bio na vlasti. Dakle, mrak se desio i pre i mimo mraka, i pre nego što je iko bio pogledao u "strašnu" astronomsku pojavu.

A nije da baš i jesam u stanju da vidim na koji način su položaj Sunca, Meseca i Zemlje u datom trenutku više ili manje apokaliptični za nekoga ko to gleda u odnosu na onoga ko to ne gleda.

Isto kao što nisam baš u stanju da vidim kako bi Gay Pride doveo do neke apokalipse, niti na koji način on ugrožava bilo koga: hoće li neki ljudi prošetati gradom da ih svi vide ili neće, podjednako utiče na naše živote kao što je uticalo to što su se Sunce, Mesec i Zemlja na nekih pola sata poređali u vrstu.

Poređali se - ne poređali se, prošetali - ne prošetali, mi smo u kurcu: 24% ljudi je nezaposleno, dve trećine tih koji su zaposleni nisu prijavljeni, ko zna koji procenat formalno prima minimalac, a ostatak na ruke i to već godinama istu, bednu sumu. Poskupljenja su prestala da budu vest, fabrike ne rade, po kvalitetu zdravstvene zaštite smo na poslednjem mestu u Evropi, školstvo se jedva drži u životu, a nas hvata histerija oko čega? Hoće li neka grupa ljudi razviti šarenu zastavu i proći centrom grada?

Jer, šta?
Ako prošetaju, šta će da se desi?
Doći će do velike apokalipse u kojoj je čitavo dostojanstvo nebeskog naroda na čelu sa Carom Lazarom sagoreti u prah?

Možda.

Mada, mogu da se kladim u pozamašnu sumu da 90% onih ćelavih budala na čiju se vlast priklonila stranu ne zna da kaže kako se taj isti Lazar prezivao i koja je bila poenta cele bitke. Isto kao što sam sigurna da ih bar isti toliki procenat koji se busaju verom ne zna Očenaš.

Ali, oni su opet nadvladali i opet su oni većina koja se sluša i opet su oni ti koji diktiraju opštu histeriju. Samo što - kao i 1999. - ne znam šta više može da se desi. Sve se već desilo.

Zato, pustite ljude da prošetaju, pa čak i ako smatrate da je to toliko strašno. Ili možda baš zato što mislite da je to strašno. Možda se strašno i strašno potru, možda minus i minus tvore plus. Šta znate...

Uostalom, ako krajem godine stvarno nastupi smak sveta, bar ćete imati krunski dokaz: do smaka sveta je došlo jer Srbi jesu dozvolili Paradu ponosa  > dakle, Srbi su uticali na sudbinu sveta  > dakle, Srbi STVARNO jesu nebeski narod.

Ili nađite dugme i isključite conspiracy mode, naučite nešto i pustite demone neka idu sa mojim Nataleom.

Prija, videćete.

.

Ovce ne pljuju. Nažalost.

Selo propada, a ministarstvo kulture se češlja – aksiom

***

Baba Sibinka je imala plave oči, krive noge i gomilu ovaca. Njena svekrva, Kruna Radovanović, dovela je muža u kuću, tako da se gazdinstvo udalo umesto nje i postalo Simić. Kuća Simića je dvadesetak metara niže od vikendice mojih dede i babe, adresa Put penzionera 17. Mene su kao malu »vukle« te šnenoklaste ovce, a odrasli baš nisu bili oduševljeni da idem kod Sibinke jer »spava sa ovCAma« (sa naglaskom na drugom slogu).

Ni baba Sibinka, kao ni bilo koja druga baba, nije oduvek imala to zvanje. I ona je nekada bila mlada, a moja baba je pričala da je Sibinka– u vreme kad ni jedna ni druga nisu nosile tu titulu – bila lepa, i čista da »sve dubi na njoj«. Sibinka je imala muža koji ju je ostavio i otišao u Ameriku, sina i dve unuke. Kad su svi digli ruke od babe, i ona je digla ruke od sebe i zapustila se, a isto se desilo i sa kućom koja je, kao i ona, nekada bila lepa, i čista da se moglo »sa poda jesti«.

Tridesetak godina nakon njene smrti, još uvek je tu, sa koprivom iznad krova.

Pre 5-6 godina, dva velika automobila sa beogradskim tablicama prođoše Putem penzionera i zaustaviše se kod baba Sibinkine kuće. Razgledaše, pisaše, beležiše. Radoznali seljani pitaše, a oni odgovoriše da su iz neke institucije, a Sibinkina kuća ih zanima jer je najstariji primer stare arhitekture u Srbiji.  Rekoše, odoše i – ne vratiše se.

*

Deda Miloš je bio namrgođen, prek, težak čovek. Lovac, sa uvek divnim psima – sećam se Tomija, velikog crno-belog ptičara, i Džerija (bezajebancije), kratkonogog jazavičara. Jednom sam u detinjstvu videla kako krvnički tuče tog malog i zbog toga doživela traumu i dobila temperaturu. Kerovi se, reče, moraju disciplinovati. Štajaznam. Deda Miloš je imao vinograd i pravio vino. Velika raskošna kuća, prekoputa Sibinkine, danas je zarasla u koprivu, ograđena tarabom »na babinim zubima«, a dva ogromna oraha je nadvisuju. Oba rodila.
Kućica gde su bili Tomi i Džeri i dalje stoji.
Možda jer se u disciplinovanje kerova razumeo bolje nego u disciplinovanje ljudi.

*

Baba Ruža je imala gusana Stevu koji ju je svuda pratio, mačke koje su ga se plašile, i malog mešanca kojeg je zvala Če Če. Vikala je, psovala, pušila k'o Turčin i bila najdobrodušnije stvorenje koje sam ikada upoznala. Njena kuća je gore, poviše. I kuća, i dvorišna kućica, i ambar, i svinjac, i česma, i dalje stoje, ali crep, prag, i još štošta – ne. Njih je odneo izvesni Radenko koji se, eto, snašao za »posao«. Za sada. Kad potroši sve, preći će na ove nenapuštene. Već hvata zalet.  

U njeno je manje koprive jer je pola tarabe odnešeno, pa ovce uđu i pasu.  Ovde samo ovce imaju osećaj za praktično.

Ovce i Radenko.

*

Možda ja imam čudne i glupe ideje, ali meni se, eto, čini da bi se te kuće mogle otkupiti od naslednika vlasnika, renovirati i izdavati ljudima zainteresovanim za seoski turizam. Ili sačuvati kao, kako rekoše, primeri stare arhitekture. Ili poslužiti za neke etno-radionice, umetničke kolonije, ili tako nesto. Možda bi se preko njih moglo nešto naučiti, ili zaraditi. Možda bi se raspadnuta gazdinstva dala preurediti i konzervirati.

Mislim, stvarno je sranje što nemamo more ili žirafe ili neku pustinju sa autohtonim beduinima. Ili bar lame koje bi, s vremena na vreme, mogle onako svojski da pljunu nekoga (imam i spisak kandidata).

Živo sranje. 

Al' eto, imamo nešto drugo.

A možda ja ne razumem kako funkcionišu stvari.

Jer, selo o kojem je reč, nije neko neotkriveno selo u šumadijskoj nedođiji. Crkva u tom selu poslužila je kao lokacija za potrebe serije »Moj rođak sa sela«, jer je velika i sređena. 

Ako je bilo moguće otkriti crkvu, možda bi bilo moguće otkriti i ove tri (i mnoge druge) kuće. 

Ako je bilo novca za uređenje crkve, možda bi se našlo i za ove kuće.

A možda ja, ipak, jesam naivna i glupa, i nemam pojma kako funkcionišu stvari.

*

Inače, prašuma koprive je velika, gusta i zdrava. Saobraćaj je daleko. A ja imam odlične starinske recepte i za čorbu, i za pitu od koprive i ovčijeg sira pa bi se, eto, možda i ona dala pametnije iskoristiti.

I od ovaca se može naučiti ponešto.
Ko ume.






DO DALJNJEG (link)...

  

(Ne) okrećem glavu

Saosećanje (imenica) = tuga proizašla iz duboke svesti o patnji drugog, prožeta željom da se pomogne.

Besmisao (imenica) = stanje nedostatka ikakvog primetnog značenja ili svrhe.

***

Danas sam drugi put za nekoliko meseci videla čoveka umrlog na autobuskoj stanici.

Tada je bila zima, ova ovogodišnja, gadna. Ležao je pod onom nadstrešnicom, prekrili su ga nekom kabanicom, odmakli se – kao da je smrt prelazna – i čekali prevoz. 

I svoj sledeći i njegov poslednji.

Danas je „malo do umereno oblačno sa dužim sunčanim intervalima“.

Neće padati, kažu.

Kiša.

Za ljude, molim lepo, nisu ni garantovali.

Ja sam od onih koji ne mogu da gledaju krv, otvorene prelome, penu koja izbije na usta. 

Ja sam od onih koji okrenu glavu od saobraćajne nesreće (i ne virim ni malo, časna reč).

Ali ni ovo danas ni ono zimus nije bila saobraćajna nesreća.

Već samo nesreća. Kao takva.

Danas sam sedela u autobusu koji je prošao pored čoveka na stanici i shvatila da želim da odem, negde daleko. Ne zato što mislim da negde daleko niko nikada ne umire na autobuskim stanicama, već zato što tamo ne znam predpriče.

Tamo ne bih znala da li je taj neko, možda, jutros iz kuće izašao gladan. Opet.

Tamo ne bih znala da li je taj neko posustao u redu za bedu od penzije ili preskupe lekove kojih "nema".

Tamo ne bih znala da li je taj neko presvisao pokušavajući da izračuna neizračunljivo.

Tamo ne bih znala da li je taj neko došao devedesetih, prognan iz nekog sela, u veliki negostoljubivi grad nadajući se da će, vremenom, sve biti bolje.

Tamo ne bih znala da li taj neko bira šabačko mleko jer je od imlekovog jefitnije za 4din (a pavlaku ni ne gleda).

Tamo negde ne bih znala da se taj neko ili radovao ili tugovao zbog izborne pobede Tomislava Nikolića (a da mu se, u suštini, isto 'vata).

Tamo ne bih znala da li je taj neko imao normalan posao u fabrici iz koje danas kroz sve prozore džiklja kiselo drvo.

Tamo negde ne znam priče i ne znam sudbinu i to tamo ne može da me se tiče. 

Bar ne ovoliko.

Ja sam od onih koji okreću glavu od krvi, ali nikako ne uspevam da je okrenem od stradanja. 

.

Ja

"An identity would seem to be arrived at by the way in which the person faces and uses his experience." ~ James Baldwin

*** 

“Opišite sebe u nekoliko reči”.

?

Sebe kao sebe ili sebe kao sebe u ulozi u kojoj je vama potrebno? Sebe privatno ili sebe profesionalno? U koliko reči? Je l’ to treba da su baš reči reči ili te reči treba da čine rečenice? I kakvih reči? Prideva ili imenica? Mislim, čekajte, reči su ozbiljna stvar, ne ide to tek tako! I opisi su ozbiljna stvar, čak i kad su neozbiljni. Ili pogotovo tad. 

Filozofiram? Ok. Dobro. Evo, u nekoliko reči raznih vrsta:

Volim: životinje (svaku svakcijatu!), plivanje, jabuke, pitu od višanja, miholjsko leto, da pakujem poklone, minđuše, haljine, vetar, biljke, neverbalnu komunikaciju, bioskop, intoksikaciju lipom u cvatu, J’adore, kokice, otkrivanje nove književnosti, miris novih cipela, pisanje, životne priče (i da slušam i da čitam), putovanja, Beograd, Zagreb, Oskara Vajlda, dugu, web kamericu, more, vatromet, pametne grafite, Berlin, novine, fotografiju, kuvanje, filmsku muziku, rad sa decom, interaktivne muzejske izložbe, trenutke tišine, zgradu “BIGZ-a”, senf, sir, tavane, duge vožnje autom, balone od žvakaćih guma (al’ dugo ne nalazim neke dobre za to), boje koje je nemoguće imenovati, da menjam dužinu kose, begove u prirodu, bicikl, ukus/miris/izgled snega, festivale, vino, in medias res, učenje, so na koži, pečene bademe, mrazom išarane prozore, kaleidoskope, zvezde padalice, upoznavanje novih ljudi, početke.

Ne volim: kraj letnjeg računanja vremena, vikanje, nadmenost, neobaveštene prodavce, miris vanile (osim u vanilicama), lubenice, one čizme-sandale, novac kao poklon, trenutak poletanja aviona (kad sam u njemu), hvalisanje, riblju čorbu, 0v@kv0 p1ss@ny3, animirane TV reklame, kišu (mada, sad od kad imam prekul gumene čizme i može da prođe), budilnike, politiku, čekanje u redu, comic sans, pivo, matematiku, opsesivnu pedantnost, antibiotike, plastične kese, “mudre” ljude, mudre “ljude”, skraćenice, simetriju, rutinu, shopping, popunjavanje formulara, generalizacije, mitomaniju, Tamagotchi, gazirana pića, ljude čije su liste onoga što ne vole duže nego liste onoga što vole.

____________________

Nije moglo da stane, pa sam napisala nešto kratko i bezlično. 

A ovo je mnogo preciznije. Ovo jesam ja.

Bar donekle. 

.

Carstvo eksperata

"Ako posedujete neznanje i samopouzdanje, uspeh je zagarantovan." ~ Mark Twain

***

„Šta ti (bre) misliš?! Da to što sam ja grafički tehničar znači da ne znam da prevodim?!“  (reče moj klijent pre neki dan)

Ovaj, pa.... da.

Kao što ne znaš ni da stavljaš plombe u kutnjake, lečiš sterilitet u krava, razvijaš nove sorte šljiva, montiraš filmove, niti da popravljaš satne mehanizme.

Ili ja nešto ne kapiram kako valja?

*

Svaki čas na Facebook-u osvane poneki primer beslovesnog prevoda, svi komentarišu u neverici, a niko ne razume koliko to više uopšte nije smešno. 

Ako je ikada i bilo, to jest.

Pogotovo što je to samo poklopac septičke jame.

To što neko „baci krpu“ ili se nađe „između đavola i plavog mora" ili koristi konac za zube „religiozno“, to ni po' jada. 

Ionako svi "znaju" engleski, a da "prevode" već i da ne pričam. 

Ali, šta ćemo sa svima koji zubobolju leče oblogama od rakije? Ili sa tim što je internet neprikosnoveni medicinski autoritet, a abortus procentualno najzastupljenija metoda kontracepcije (mada mu u poslednje vreme čedomorstvo dostojno parira)? Ili ovi što se razumeju u zidarstvo, pa se svaki čas sa neke zgrade odvali neka terasa? Ovi što se razumeju u građevinsko preduzetništvo, pa  svaki čas neko (samo)ubijen? Ili sa tim što po školama jezike (a, bogami, i ostalo) predaju oni koji polože brzometni kurs? 
Ili šta sa ovima što se bave politikom, pa već više od decenije glasamo protiv, a ne za?

Dugo sam bila ogorčena na crkvu, smatrajući da se, u neukom blatu, pokvareno izborila za mesto jedinog  autoriteta. Ali onda sam shvatila da oni što se krste u autobusu kad god ovaj prođe pored neke crkve, obavezno slave Svetog Nikolu uz pečeno prase, u sred velikog posta, kao pravi veliki vernici. 

Pa mi je laknulo. 

Sva se govna kuvaju u istom loncu.

Ali, ko je meni kriv što sam neprilagođena životu u zemlji u kojoj se većina sa profesionalnom stručnošću razume u sve: od sastavljanja fudbalske reprezentacije, preko unapređenja poljoprivrednog plana, do vođenja države.

Okružena sam ljudima renesanse.

Zato nam i jeste kako nam je, zato i jesmo tu gde jesmo. 

Ipak, reći da se ne pomeramo s mesta, bila bi gnusna laž: ranije smo mic po mic sve više propadali i sve više zaostajali za elementarnim civilizacijskim tekovinama. 

Sada je ubrzanje na tom putu, već, daleko primetnije. 

Eto još jedne veštine koju smo doveli do savršenstva.

Bravo za nas.

.