Preko praga

Strastveno verujući u ono što još uvek ne postoji, mi ga stvaramo. Ne nastane samo ono što nismo dovoljno žarko želeli. ~ Franc Kafka

***

Ranotinejdžerski uzrast obeležilo mi je plivanje, postepeno shvatanje da će mi se buduća struka ticati reči (nisam, ipak, očekivala da to bude u ovolikoj meri), umereni dermatološki problemi i jedan spisak od deset imena.
Spisak je sadržavao one koje bih eliminisala ukoliko bi se, kojim čudom, stvorili zakonski uslovi da nam tako nešto bude dozvoljeno. Kao svaki pošten štreber, nisam želela da me takva mogućnost uhvati nespremnu, pa sam spisak uredno ažurirala.

Do 15.godine mi se raščistilo lice, ali i mozak, pa sam taj spisak zauvek batalila, ali mi je sklonost ka povremenom ali nedoslednom pravljenju spiskova ostala.

Jedan od najdražih i najnedoslednijih bio je i ostao spisak gradova koje želim da posetim.
Diktirale su ga želje, a onda postepeno i svest da je želje neophodno izbalansirati sa mogućnostima, a onda, nešto manje postepeno, i svest o tome da su mogućnosti manje u mojim, a više u rukama službenika viznih odeljenja.
Smenjivali su se na njemu Lisabon i Istanbul, San Francisko i Rejkjavik, London i Minhen, Beč i Lima, Kembridž i Kirkvol, Ajači i Atina, u nekima sam bila, neke sam pomerila na kasnije, neke su potisnuli drugi, novi prioriteti.

Jedan grad je, međutim, uvek nekako bio na spisku, to jest Spisku, ali ne toliko mojom svesnom željom i/ili planom, koliko milionima sitnih podudarnosti koje su me stalno vodile njemu. Mislima me je vukao, ali još više čudnim "prepoznavanjima" nekim sa izvesnim ljudima, zapravo Ljudima, čija su sećanja, životi, uspesi, iluzije, planovi, nade i priče definisane njime.

Duboko uverena da do bitnih životnih susreta, zapravo Susreta, ne dolazi slučajno već da nas nešto, ili Nešto, jedne drugima šalje, prepustila sam se tim Ljudima definisane i formirane tim gradom, pustivši da oni definišu i formiraju mene, direktno i indirektno.

Pustivši se i prepustivši, shvatila sam uzročno-posledičnu vezu, to jest Vezu: dopustivši da oni formiraju mene, formirala sam i ja njih; prepustivši se njima koje je formirao ovaj grad, zapravo Grad, prepustila sam se, kroz njih, i sama njegovom uticaju. A možda sam, na neki način, ko to zna, ko to može da zna, nekim metafizičkim putevima kafkijanskim uticala i na njega ja.

Pa sam došla da provirim da proverim.

I shvatila smesta: na neviđeno, na nedotaknuto, na neko ontološko preludijumsko poverenje, ja sam se preko Njih, preko njihovih Ja na koje je uticao On, i preko njihovih Ja na koje sam uticala ja, itekako već bila osetila, doživela i prepoznala sa Njim.

I zato smo sada, kada sam došla, osetili da se već znamo.
Da smo već svoji.
Da imamo zajedničke poznanike.
Zajedničke ljubavi.
Zajednička sećanja, skoro.
I zato smo samo stali, tako tu uz Vltavu posutu sofisticiranim pravim labudovima i nesofisticiranim plastičnim labudovima-pedalinama, pogledali se, osmehnuli se, uzeli se ruku pod ruku i krenuli da se upoznamo malo bolje.

On je meni šaljivo-prekorno rekao: "Pa, dugo ti je trebalo."
Ja sam njemu šaljivo-mudro rekla: "Došla sam kada sam bila spremna. Stvari se ne mogu požurivati. A prvi korak je tek prvi."
Malo me je čvršće zagrlio i poveo kaldrmama.

Jer, taj prvi korak i jeste bitan.
Važno je preći prag.
Iliti Prag.


.