Kod kuće.

Maj, 2007.

Od predškolaca, na čas su došli samo Nina i Andrej. Znajući njih dvoje, spremna sam na sve samo ne na engleski. 

Ipak, ostajem zatečena:

Nastavnice, a je l’ to tačno da je bio grad koji je izgoreo vulkan?!

Ja: Jeste. Grad se zvao Pompeja, a vulkan se zvao Vezuv. Mislim, vulkan se zove Vezuv.

Nina: Vulkan još uvek postoji?!

Ja: Postoji.

Muk.

Andrej: A gde je on, je l’ daleko?!

Ja: Pa, nije baš mnogo daleko, u Italiji je.

Nina: A je l’ može da dobaci do nas? Je l’ može da izgori naše kuće!!?

Ja: Ne može.

Andrej: A kako izgleda vulkan?!

Ja: Pa... kao planina... Kao velika planina...

Andrej: Da, ali kako izgleda unutra?!

Ja: E, pa to ne znam, nisam bila.

*

Maj, 2017.

E, pa bila sam.

***

Žena koju sustižem sleđa odevena je u farmerke, beli sako i cipele na platformu. Sa mukom gazi kroz prašinu, rastresitu zemlju i pepeo. 

Možda je, zavedena lepršavošću mora, pogrešno procenila predstojeći napor. Možda je, zavedena maglovitim prizorom iz daljine, pogrešno procenila kamenje i stene koje je čekaju kad priđe. Možda je, zavedena pričama, pogrešno procenila realnost. 

Vrlo moguće.

Ovaj grad i sve u vezi sa njim, lako te zavede da zaboraviš na stvarnost.

Spuštam pogled i grabim dalje. Sve je vetrovitije i neverovatnije. Pretičem ženu na platformama koja zastaje da slika panoramu. Nije neka panorama – previsoko je i predaleko, mogao bi biti bilo koji grad. Ovde nisam radi panorame za instagram. Ovde sam radi sebe i radi ovog trenutka.

Na vrhu stajem, gledam u provaliju preda mnom, a zatim zažmurim. Vetar jako, jako duva i čini da žamor oko mene postane tiši.

"A, nastavnice, kako izgleda iznutra?"

Izgleda kao skoro punih 1938 godina. Izgleda kao sve priče, sva iskopavanja, svi spisi i crteži, svi strahovi i neverice smešteni u za sada uspavanih 250 metara dubine.

Izgleda kao šaka nade i prstohvat vere bačenih u ponor uverenja da bilo šta na ovom svetu držimo pod kontrolom.

Izgleda kao sloboda da, zahvaljujući toj svesti o nemanju kontrole, budemo potpuno spokojni.

*

Šest sati kasnije, dan je na izmaku. Stojim sa mapom Pompeje na sred via di Mercurio i kroz dva

slavoluka gledam ka, sada udaljenom, Vezuvu.

Grupa Amerikanaca prolazi pored mene.

„Nije, ne. Ono gde smo ulazili, to je bila trpezarija. Spavaća soba je ono sa mozaikom.“

Trpezarija i spavaća soba nečije kuće.

Neko je toga dana bio kod svoje kuće.

Neko je toga dana mislio na sutra.

Možda odustao od nečega dan ranije zarad sutra.

Možda je toga dana rešio da ostane kod kuće jer kod kuće je najlepše.

Kod kuće je mir.

1938 godina kasnije, mi ulazimo u te nečije kuće, zagledamo, analiziramo, možda fotografišemo. Neko se udubljuje, neko ne. Neko poima, neko ne.

Stojim u via di Mercurio u smiraj dana i razmišljam kako ja ne bih baš volela da mi neko tek tako ulazi u kuću, šeta unaokolo i analizira. Mislim... ako bih znala da bi se udubljivao i poimao, možda i da. Glupanderi sa selfi stikovima baš i ne. Mada, mislim da bi mi za 1938 godina ionako bilo svejedno ako ovog dana koji zovemo danas tog mog „kod kuće“ više ne bi bilo.

U povratku, nepojamno sam prljava i prašnjava. Kosa, puna pepela i prašine, obavijena mi je velikom maramom. Ja cela, iscrpljena i fizički, i emotivno i intelektualno, istorijski i sociološki, obavijena sam nekim neobjašnjivim osećajem beskraja i nekom čudnom povezanošću sa čovečanstvom. Slušam tropotanje voza. 

Na jednoj od stanica, ulazi troje tinejdžera. Bučni i razmetljivi u svojoj adolescentskoj nesigurnosti, staju nedaleko od mene. Pričaju napoletanski te uspevaju da me dovuku iz metafizike u danas i ovde. Razaznajem tek poneku reč. Pričaju brzo, mnogo gestikuliraju, mnogo se smeju, mnogo su ljuti. 

Odjednom se setim Elene Ferante i njene literarne serije kojom nisam bila naročito impresionirana, i shvatim da jedan ogroman, bitan sloj značenja te njene priče izmiče svakome ko nije posetio ovaj grad, ko nije ušao u Quartieri Spagnoli, ko nije do iznemoglosti zapitkivao svoje italijanske prijatelje o različitosti napoletanskog i svim mogućim podtekstima nečije odluke da govori njime. Moj novi drug, Sabatino, kaže, kod kuće, sa mamom, priča se isključivo napoletanski. Italijanski je za drugi svet, italijanski je za posao, za televiziju, za novine. Napoletanski je za kod kuće, napoletanski je tamo gde je dom.

U misli mi se vraća odlazak u Quartieri Spagnoli nekoliko dana ranije. Uprkos (tuđim) upozorenjima. Uprkos (tuđim) strahovima. Uprkos (tuđim) pričama. 
Ja sam morala da probudim svoje.

Uzanom, mračnom uličicom idem žustro ali mirno ka sledećm uglu na kom ću da skrenem i vratim se u veliku gužvu via Toledo. Odjednom, iza nekih kutija, izlazi mačka. Velika, tigrasta, ja ih zovem zelene, u tim maskirnim uniformama. Ratnica. Prilazi mi i uvija se. Čučnem, skoči mi u krilo. Milujem je. Kuća je tamo gde su mačije dlake i rečnici, često u šali kažem. Čučeći u (od strane drugih) ozloglašenom kvartu, imam 50% tog osećaja. Prilazi mi petogodišnje musavo dete sa jednom patikom na nozi, a drugom u ruci. Prstom pokazuje na mačku i kaže da je njegova. Odgovaram da je baš lepa, da i ja imam mačka, kod kuće. „A gde je tvoja kuća?“ Daleko, kažem, a gde je tvoja? Pokazuje prstom na zgradu. Osmehnem se, osmehne se i ono meni. Mačka skoči sa krila, ja ustanem i krenem. U odlasku se osvrnem, dete u naručju drži svoju veliku mačku. Mahnem mu, mahne i ono meni. Izašavši na via Toledo, izbijam na "Zaru" u čijem izlogu prodavac pokušava da zakopča šlic lutki zagledanoj u daljinu preko njegovog ramena. Odlazim.

*

Napokon na terasi, u tihom titravom mraku. Voda je sprala vanjsku prašinu ali unutarnji slojevi promišljanja istorije i ljudskih sudbina zauvek ostaju nataloženi. Iščekujem Đovanija da, obavijen mirisom duvana, donese artičoke u belom vinu, pričam sa Wei Wei o tom danu.  Sreća te imam dostojnog sagovornika, većina ljudi nije u stanju da shvati fragmentarnost prelamanja eksterijera kroz enterijer do kog kod mene dolazi. 

Stavljajući hranu na sto, Đovani me pita gde idem sutradan. Nigde, kažem, sutra ostajem kod kuće. Mirisi se upliću u kompleksnost senzacija, a ja shvatam da „kod kuće“ nisam rekla slučajno.

Kuća je gde dopustiš da te prožme celokupnost iskustva jednog mesta i svih vremena i prostora koje je to jedno mesto saželo u svoju današnjicu. A u Napulju se to u svim dimenzijama i u svim pravcima meri beskonačnošću. Žmureći slušam zveckanje escajga, i uživam u trenutku iščekivanja da se miris stopi sa ukusom.

Sutra je sutra. Sutra nas možda spali vulkan, što rekli Nina i Andrej. Danas je sve u redu.

Danas sam kod kuće. 

.

Al dente

"Kad god treba da ispričam priču, trudim se da krenem izvana, da pokažem gde se neki grad nalazi i kako izgleda, da mu prođem ulicama, potom da uđem u prodavnice, pa u domove, da fotografišem predmete. Tim principom se uvek vodim i smatram ga normalnim i logičnim. Tako se najbolje upoznaju sela, gradovi ili nacije. Tako se upoznaje čovečanstvo." ~ Gianni Berengo Gardin, fotograf

***
Ako je suditi po stereotipima, nisam tipično žensko: ne mogu da pričam telefonom duže od 5min, šoping
doživljavam kao napornu i dosadnu aktivnost, i fenomenalno se snalazim sa mapama.
Prvo dvoje je odlično za budžet, ali ovo treće funkcioniše kao ona poslovična ćuprija.

Prema stereotipima, isto tako, normalno je voleti nutelu.
Pratiti mečeve Novaka Đokovića.
Obožavati filmove Vudija Alena.
A ja, eto, ništa od navedenog.

Zato su mi, dok sam (ipak) gledala "Rimu sa ljubavlju", išle na živce sve one stvari koje i inače ne volim u njegovim filmovima, ali su prizori grada ostavili utisak.
Lažan.
 *

Prepun odvratnih kineskih prodavnica u kojima se prodaju iste stvari kao i u Pragu, Rovinju ili Berlinu, prepun turista sa selfi-stikovima koji niti znaju gde su ni zašto su tu, krcat azilantima, izbeglicama i migranatima koji prose, spavaju po parkovima ili ovim gorepomenutim turistima pokušavaju da prodaju vodu po basnoslovnim cenama, tupo zagledani u svoju nesrećnu prošlost čvrsto rešeni da im ona ne postane budućnost, sa vojnicima u maskirnim uniformama i sa dugim cevima u rukama pred svim verskim objektima i znamenitostima, pun lažnosti raznih vrsta - Rim ima jedno sasvim novo lice u odnosu na to koje je imao do pre, verovatno, dvadesetak godina.
*
Dan pošto je Nemačka ispala iz Evropskog šampionata u fudbalu, stojim podno Saturnovog hrama i slušam nemačkog vodiča kako grupi neujednačeno zainteresovanih turista objašnjava na šta je Umbilicus Urbis trebalo da podseća i senatore, i tribune, i robovlasnike, i trgovce, i sveštenstvo, i Vestalke, ponavljajući tihim zlokobnim glasom (kako to Nemci već umeju): "Denken daran, dass sie sterblich sind... denken daran, dass sie sterblich sind..." (Imajte na umu da

ste smrtni.)

 Pier Paolo Pasolini, William Kentrigde

I zaista - nije loše imati to na umu. 
Nije loše imati to na umu dok biramo šta govorimo i šta radimo, čega se plašimo, šta nas nervira i zbog čega, od čega zbog čega odustajemo, na šta zbog koga pristajemo, dok pravimo izbore koje pravimo, dok robujemo stereotipima, a strahujemo od drugačijosti. 
 *
Dan kasnije, ležim u tihoj senci ogromnog ginka u botaničkoj bašti. Jato papagaja me nadleće u niskom letu i uz visoke frekvencije glasanja gubi se u daljini.
Ponovo tišina.
Posle par minuta, prolama se ženski krik.
Ponovo tišina.
Ponovo ženski krik. Pa muški. Pa ženski.
Rimljani su temperamentni, svađaju se, polemišu. Ovo, međutim, ne zvuči tako.
"Amadoooooooo! Amado miooooo!"
"Amadoo mioo!"
Ponavljaju oba glasa naizmenično i ja - po intonaciji - shvatam da je neko umro. 

Petnaestak minuta kasnije oglašavaju se crkvena zvona koja guše i ljudske i papagajske krike.
Ležim i gledam u gustu, mirnu krošnju nada mnom.
Ćutim i razmišljam. 
Koliko li je drvo staro?
Koliko li je Amado bio star?
Subota, deveti juli, sedamnaest i petnaest. Ležim u travi, osećam otkucaje srca u vrhovima prstiju, bosa sam, patike su pored mene. Bubica mi mili uz levo stopalo. Malo sam žedna. 

I tu sam.

Dišem polako i ravnomerno. Zvona i dalje tuku. Uspravljam se i gledam bubicu koja mi i dalje mili uz nogu. Sklanjam je pažljivo. Dosta je jedna smrt u jednom trenutku. Odlazim.
*
Plinije Stariji kaže da su na sred foruma tada, kada je njime hodio Cezar (koji bi se, da nije kremiran, sada verovatno prevrtao u grobu da zna da mu se tu šetkaju nekadašnji crnački, germanski, slovenski i ini robovi;

o Kinezima da i ne pričam), dakle tada još da je tamo rasla maslina/smokva/vinova loza: drvo sačinjeno od ta tri, isprepletana tako da čine jedno. Tim trima biljkama su se, kaže Plinije, Rimljani klanjali i smatrali ih svetima.
One i sada tamo rastu.
Valjda da podsete na ono što reče nemački vodič.
 *
Desetak dana po dolasku znam da pokažem vrlo precizno na mapi - i
pravoj i mojoj ličnoj - gde se pije najbolja grattachecca u Rimu, gde se jede najbolja pizza bianca, a gde najbolji abbacchio a scottadito, u kojoj skrivenoj rajskoj bašti džez orkestri imaju dnevne probe a gde noću sviraju, gde ima da se pojede sladoled od gorgonzole i belog vina, a gde se gledaju filmovi pod vedrim nebom. Znam kako se Rim budi i kako ide na počinak, gde provodi dane, a gde noći, gde beži od turista a gde od +40°C.

Butterfly Effect, Michael Gambino

I znam da živi za danas. 
Znam da zna ono što šapatom izgovara nemački vodič.
Uz smokvu, vino i masline, živi danas i ovde, ne tugujući za juče i ne iščekujući sutra.



Gradovi su večni.
Ginko samo tako deluje.
Mi definitivno nismo.

Kada to osvestimo, daleko se lepše, potpunije i lakše živi.

*

P.S. Bacila sam novčić u Trevi, naravno, ali to je samo fora za turiste. 
Oni su ti koji misle o sutra.
Ako ti je lepo danas, vratićeš se sutra. Ubacio novčić ili ne.

U "danas i ovde" je tajna.

*

Porodično (ne)svesno

" Putujem. Na nekoj stanici izađem, nikad ne ostajem. Jer ova pruga je pustinja a voz samo jedan. Putujem toliko godina, a kondukteri neće da kažu ni kuda sam krenuo, ni gde ću da stignem..." ~ Frano Baras

 ***

Staze detinjstva su neuporedivo više od sećanja na događaje, lica i predele, na radosti, bezbrižnost, nestašluke, poneku ćušku. Staze detinjstva su, pre svega, dugački zamršeni lavirinti kroz nepregledna prostranstva upamćenih, poluupamćenih, poluzaboravljenih i onih, zapravo, ne sasvim poznatih priča koje su sa nama velikodušno delili oni koji su im bili učesnici, svedoci ili, pak, kao i mi, tek slušaoci nekih još starijih, patiniranijih uspomena. 

Tumaranja po kutcima svojih uobičajenih trasa zameniš povremeno – ponekad sa radošću, ponekad sa setom, ali uvek začinjene tom nekom pitomom tugom – lutanjima po nekim krajolicima za koje te vežu uspomene i nostalgija koji nisu baš uvek samo i isključivo tvoji. Toponimi odrastanja, zajedničkih šetnji sa nekim ljudima koji su nekada pokušavali da ti nešto kažu, pokažu, saopšte, poduče, objasne, da te ukrote ali ti istovremeno i čvrsto usade svest o tome da treba ostati svoj. A ti si, tada, bio spreman da čuješ samo taj poslednji deo – da otkrivaš sâm, učiš sâm, da saznaješ i spoznaješ, naivno siguran da je to moguće, da ti nisu potrebni drugi, da je njihovo samo da te blagonaklono puste u tvojoj nameri da stvaraš nove priče. 

A onda, vremenom, kada ti neki koji su nad tobom bdeli počnu da te zaista puštaju, da zaista odlaze, shvatiš da je, možda, trebalo češće zastati, saslušati, pustiti da ti bude saopšteno. Ali tada je kasno. Tada se sećaš fragmenata koji su ti u svojim traganjima za sobom, u nestrpljivosti i nezajažljivosti za životom, ipak ostali sačuvani negde u podsvesti i tada pokušavaš da ih razvrstaš, razlučiš, razjasniš, uobličiš, spoznaš.

Hodaš ulicama malih i velikih gradova, obalama reka i mora, obroncima planina, napuštenim seoskim igralištima, zastaješ pred oguljenim fasadama, u ulicama promenjenih naziva, pod visokim hrastovima sa kojih si padao kada ste i ti i oni bili znatno manji, kod nekadašnjih poslastičarnica koje su danas menjačnice ili kladionice, zastaješ na grobljima, gledaš lica na slikama i u njihovim očima prepoznaješ svoje i – polako se ali uporno i odlučno – prisećaš priča.

I bude čudesno. 

Kao kada uroniš ruku u kovčežić nekakvog starog porodičnog nakita i izvučeš komadić odlomljen sa nekada celog komada koji nosi čitavu istoriju. Ti zbunjeno i  zadivljeno gledaš u krhki delić na svom dlanu, držeći ga dovoljno čvrsto da ti ne ispadne, ali i dovoljno nežno da ga ne oštetiš, znajući da je sada na tebi da tu davnu priču koju u svojoj glavi od svih onih fragmenata rekonstruišeš i uobličavaš, čuvaš, pamtiš i – neminovno nečijim davnim stvarnostima dodajući delove svog danas ali i tračice izmaštane da pokupe niti koje vreme neminovno izvlači iz sećanja – pokušaš da preneseš nekim novim budućim detinjstvima.

I tada shvatiš - fragmenti i jesu jedini pravi put jer su i priče koje su do tebe došle takođe mozaik sačinjen od komadića koje su oni koji su ih tebi preneli čuli od onih koji su njima pokušali da ih prenesu, takođe ih puštajući da i sami u juče utkaju svoja sutra.

.

Mozaik

https://www.youtube.com/watch?v=zdDhinO58ss

André Kertész, 1927.

U zelenoj sam haljini, ti u belom, nad nama krošnja, pod nama svet. Tek sretnuti i preplavljeni, nesvesni uhvaćenosti u kovitlac u čijem je središtu mir.

*

Ti kraj masivnog stola na kom su dve čaše vina i nekoliko listova hartije, i oštre uzane trake sunca koje ga seku na velike nejednake komade. Ja pored, raskomadana sunčanim prugama, dezintegrisana toplinom.
I, opet, mir.


Između ta dva trenutka prostranstvo vremena čiji dolazak i tok nismo predvideli.
A ipak, eto.
Kroz časovnike i kalendare, kroz ulice i puteve, železničke i autobuske stanice, kroz aerodrome i telefone; kroz iznenadne pljuskove i uporne mećave, poglede kroz prozor, dočekivanja i ispraćanja, kroz gradove nove i dobro znane; kroz nežnosti i ljutnje, kroz dodire razmenjene i osujećene, kroz reči izgovorene ili prećutane ali uvek shvaćene, kroz minute i sate otete i poklonjene.
Prostranstvo vremena sažeto u upamćene trenutke.
Zbrano u pročitane misli, kondenzovano u suze, osmehe i drhtaje, kristalizovano u zvuke, mirise i ukuse, konvertovano u neraščlanjive sintakse i neprevodive semantike, konvertovano da ne izgubi vrednost.

Zato ovo nije bilo kakva priča.

Ovo je priča o vinu, njegovim storijama, i ponekoj mrlji koja se ne da; o bezimenoj muzici i utapanju u nju, o snežnim jutrima, dugim noćima, o strahovima i smelosti, o smehu, o stepenicama, crtežima, ćutanjima, o koracima kroz mrak, o kestenovima i kestenju, o bedemima knjiga i zaštićenosti pod njima, o belim figurama.
Ovo je priča o fragmentima iščekivanja i sećanja, o snovima, o tananoj crvenoj niti koja, kažu, povezuje one koji se moraju sresti. O niti koja se može zategnuti, povremeno umrsiti ali nikada prekinuti.
Ovo je priča o životu dva života kojima je dato.
Zato ovo nije bilo kakva priča.
Ovo je priča o sreći.

.

Smrt u sinemaskop formatu

Kraj filma je uvek kraj jednog života. ~ Sem Pekinpo

***

Ja sam naivan gledalac i srećna sam zbog toga.
Bez obzira, dakle, što sam studirala film, bez obzira na to što sam ih odgledala na hiljade, bez obzira na to što sam prisustvovala mnogobrojnim snimanjima, beskrajno dugotrajnim i dosadnim nameštanjima rasvete, popravljanju šminke, i svim ostalim pratećim aktivnostima, ja ipak kad gledam film, gledam ga iskreno se ne baveći time da je "sve to samo film".

Postoji jedan element u vezi sa kojim sam naročito naivna - koncept poetske pravde; ono, dakle, da svakoga stigne šta je zaslužio.
Dok u životu shvatam da to i nije baš tako, u umetničkom delu, ipak, nekako, to očekujem. Da zlikovci stradaju, a pozitivni likovi da prođu dobro ili da se, bar, izvuku.
Mislim, bar da ne umru.

Međutim, ne lezi vraže...

Mnogo je filmskih smrti koje su me pogodile, čiju sam funkciju u zapletu i/ili raspletu shvatala ali za koje i dalje verujem da je moglo drugačije (mada, priznajem, ne znam kako...)

Ovo je prvih pet na toj srceparatelnoj top-listi:

* SPOILER ALERT *

(teško da nešto od ovoga niste gledali, ali osećam da je fer da upozorim)

5) Billy Costigan (Dvostruka igra (The Departed), Martin Scorsese)

Sve se u tom filmu do te mere zapetlja i sve se toliko iskomplikuje da nemaš pojma šta će da se desi. Svi
igraju protiv svih, sve vreme ne znaš ko je pozitivan ko je negativan niti šta to uopšte znači, i za ta dva i po sata, ozbiljno ti se zavrti u glavi. Ipak, Billy ti je kako vreme odmiče simpatičniji, iskreniji, stvarniji nego Colin i počneš da navijaš za njega.
I onda onaj krov, i lift, i otvaraju se vrata, i misliš rasplet al' - malo sutra.
Gledaš ga kako leži, okej, ali ipak nekako ne veruješ, ali onda skapiraš da si bio u pravu - on jeste pozitivac. Zato i umre (mislim, pre Colina. Hm... taj film, jbt, preživi samo Marky Mark. I Scorsese.)
 

4) John Coffey (Zelena milja (The Green Mile), Frank Darabont)

Uf, to su 3+ sata krcata neverovatnim događajima i neverovatnom nadom da će nešto ipak da se desi da Coffey bude spašen. Kako se približava trenutak pogubljenja, tako ta nada polako curi i postaje jasno da spasa nema (sećam se da sam pomislila kako bi bilo strava da nestane struje. Ako ne njima tamo, onda bar meni, da ne moram da gledam.)
I posle kad sve prođe sediš i ćutiš i shvatiš - dobrota će (kao i lepota) možda bar pokušati da spase svet, ali svet dobrotu spasiti definitivno neće.


3) Nick Chevotarevich (Lovac na jelene (The Deer Hunter), Michael Cimino)

Okej, film je o ratu; okej, film je o traumama; okej, film je o ratnim ožiljcima svih mogućih vrsta. Okej, kapiram. Ali, nekako, ono...
Mislim, zapravo, da sam se tu najviše uzdala u Roberta De Nira. Mislila sam da ako on ode, on će sigurno da ga vrati (mislim, čovek u tom trenutku već ima dva oskara, ko ume ako ne on).
A onda on sedne za sto i krene sa Nikom u ruski rulet a Nik ga gleda bezizražajno, hladno, i počneš da strahuješ za obojicu. U toj konstalaciji, da, ako jedan mora, zna se koji mora, ali ipak...
Međutim, trenutak kad shvatiš da je uspeo da dopre do njega je istovremeno beskrajno bolan i beskrajno umirujuć (a i lakne ti što skapiraš da si u pravu za De Nira - uspeo je koliko je u njegovoj moći).


2) Hank Schrader (Breaking Bad, Vince Gilligan)

E, pa jebiga, Henk. Za onog blesavog Džesija sam strepela, ali za tebe baš nisam, jer me do tog trenutka definitivno ubediš da si najbolji i najjači i da sve kapiraš. (mislila sam, doduše, da će da te strefi srčka od sve one grozne hrane koju si stalno krkao.) I zato sam ostala u iskrenom šoku. I mrzela sam scenaristu i reditelja i mrzela sam realnost jer je bilo jasno da neko ko je toliko strejt i toliko dosledan, prosto mora da nadrlja u ovom svetu ovakvom kakav je.
Samo znaš šta, onda sam shvatila: to što ne moliš za milost, i što ga gledaš pravo u oči, i što ga oteraš u qrac, i što kažeš "My name is ASAC Schrader", i što shvataš da je to to, i što ostaješ veran i profesiji, i činu, i sebi, to je dokaz da i jesam bila u pravu - stvarno jesi i najbolji i najjači i sve kapiraš.


1) Bambijeva mama (Bambi)

Ne znam kako vi, al' ja to nikad nisam prebolela. Bukvalno. Evo i sad dok pišem sećam se kako viče: "Trči, Bambi! Brže, brže!", a onda pucanj i tišina, i opet mi drhti brada i magli mi se pogled i sećam se koliko sam tada davno plakala u bioskopu i zaricala se, onako mala, da nikada više neću ići da gledam nijedan jedini film nikada nikada nikada nikada.
Ikada.

Al' eto.

Da sam ostala pri tome, bila bih pošteđena ovih ostalih.
Ipak, ne žalim što nisam.
Ako ništa drugo, pomažu mi da bar povremeno odagnam iluziju o postojanju poetske pravde.
I tako se, uostalom, uči o svetu.


 P.S. To što su na ovoj listi samo ubistva, to je zato što ja uglavnom takve filmove gledam. Kada se nastavi niz, ima par smrti od bolesti i tako tih, al' to stvarno teško gledam. Za to je potrebna drugačija vrsta živaca.


*

Srenća Nvao gdoina!

 Sutra je novi dan. ~ Skarlet O'Hara

***

Volim Novu godinu kao praznik.
Možda, čak, najviše od svih praznika.
Bez "možda".

Zbog lampica, tračica, svećica, kuglica i prskalica i mirisa borove šume koju mi u stan unese grana koju maznem sa pijace ovim šumosečama sa gomila za koje smatraju da nisu dovoljno reprezentativne da bi ih prodavali. Unesem granu, okitim je za sve pare i onda mi tako stoji dok se ne dezintegriše na milione iglica.

Ali, najveći razlog je kalendar.
Onaj osećaj koji me obuzme kad otcepim poslednji list starog, uklonim ga, stavim novi i okrenem prvi list.
To okretanje novog lista mi je uvek neverovatno svečano.
I uprkos tome što je taj osećaj novog početka, nove nade, nove šanse, novih mogućnosti, potpuno fiktivan, i uprkos tome što se prvi januar ni po čemu ne razlikuje od prvog oktobra ili prvog juna, a ni od 23.marta ili 14.novembra, jer svaki dan može da bude početak ili kraj bilo čega - taj čin stvarnog okretanja novog lista me uvek ispuni nadom.

Osim toga, oduvek sam Novu godinu doživljavala kao doček nove ali i ispraćaj stare godine.

A ova 2014. mi je bila dobra.
Baš dobra, jako.

Naučila me štošta:
- da je keleraba super sa jabukom i šargarepom, dinstana (plus malo đumbira);
- da su za homemade taljatele potrebne četiri ruke;
- da je Tivat bezveze, Stari Bar živopisan, Trst zavodljiv, Prag božanstven, a Varšava sasvim poseban jedan grad;
- da može neko da nam bude jako drag ali da ipak govorimo nepomirljivo različitim jezicima;
- da je naš realizam merodavniji od tuđeg optimizma ili pesimizma.

Sa druge strane, pomogla mi je da utvrdim neke već poznate lekcije:
- da su neke stvari jako privremene, da se posle toga ukisele i više ih ne treba probati (a da je isto sa ljudima);
- da su neke stvari trajne i da ih treba prepoznati, čuvati i negovati (a da je isto sa ljudima);
- da ljudi izgovaraju (i pišu) svoje dijagnoze;
I najvažnija potvrđena i utvrđena lekcija od svih - da ne treba uvek igrati kartama koje su nam dodeljene već da je potrebno umeti prepoznati partiju u koju ne vredi ulagati. Od koje treba odustati i čuvati živce, vreme, emocije i energiju za neke bolje partije.

A nova 2015.?
Pa, ako je verovati ovoj dve'iljade četrnaestoj koja odlazi (a ja joj verujem), ona na kraju svog kalendara najavljuje dve'iljade petnaestu preko JANAURa i time, rekla bih, obećava veselu, nesvakidašnju godinu koja vozi neku svoju priču al' koja nam je, ipak, razumljiva.
A ja u ovo doba godine ne mogu da se otmem nadi i mislim da stvari ne mogu biti loše dok ima dobre volje i sposobnosti da se stvari - čak i kada su pretumbane - nazivaju pravim imenom i vide na pravi način.

Tako da vi koji želite ovaj JANAUR da vidite kao feler - šta da vam radim.
Osim da vam, možda, ponudim opciju da ako i jeste feler, nije neki fatalan.
A ja bih rekla da je i to jedna sasvim okej opcija :)

Budite veseli, zdravi, voljeni, volite, verujte, i nemojte baš uvek sve po pravilima i prema očekivanjima.
Budite otvoreni za novo. Zanimljivije je.
Srećno!

.

Slobodna volja i ostali demoni

Hoće li sloboda umeti da peva kao što su sužnji pevali o njoj? 

***
Berlin, 16.12.2009. jutro
Na pasoškoj kontroli su mi ustanovili mesec dana ranije uredno izvađenu vizu na šest dana i povratnu avionsku kartu za 21.12. Prostrelili me plavim očima, procenili, udarili štambilj i slobodno pustili u grad.
*
Beograd, danas
Relacija mačke-februar, svima je poznata.
Manje je poznata relacija mačke-juni, a vrlo je slična. Posle februarske zabave dođe april i mačići koji su dva meseca kasnije dovoljno veliki da mama i tate (množina nije slučajna, tako je kako je) mogu da se prepuste opojnom mirisu lipe, mladim vrapcima i mekoj travi. U avgustu ovi aprilski već dobijaju braću i sestre. Tako je ovog avgusta, šarena "zgradna" mačka svom aprilskom narandžastom sinu rodila sestru. Crno-belu.
*
Berlin, 17.12.2009.
U Beogradu sam tog decembra ostavila pola metra snega i stigla na minus osamnaest stepeni bez snega. Špre je bila pod ledom, ulice posute sitnim kamenom ostavljale su utisak instalacije "Između plaže i blamaže", zubi su boleli od hladnoće, a ja sam uživala u suncu. Pogledala sam dve pozorišne predstave, bila na tri galerijske i jednoj muzejskoj izložbi, grejala se uz bratvurst i gluvajn i razmišljala šta će se suštinski promeniti u noći između 18. i 19.12.
*
Beograd, danas
Nakon što mama-mačka "splasne", do izlaska mačića mora malo da se sačeka, i onda jedno jutro - eto ih. To jest, ovoga puta - eto ga. Jedno jedino mače. Malo, pufnasto i trtasto ali odlučno, trčkaralo je za mamom. Nesvesno činjenice da je mama za šetnju odabrala parking. Ono preko parkinga, a auto unakrst. Na trećem sam spratu, ne mogu ništa. Zažmurim. Otvorim oči. Promašili se. Dobro je. Ovoga puta je dobro.
*
Berlin, 18.12.2009. veče
Ležim i rešavam test "Koji ste tip ličnosti?"
Jedno od pitanja - "čega se nikada ne biste odrekli?"
"Ekonomske nezavisnosti jer to je jedini pravi oblik slobode", odgovaram i pre nego što sam pogledala da li je taj odgovor, uopšte, među ponuđenima; kao da je to bitno. Kao da svi mi nemamo neke svoje vanstandardne odgovore na neka pitanja. Neku svoju slobodnu volju.
Zastanem, razmišljam.
Mesec dana ranije dala sam otkaz na poslu na kom sam bila prilično dobro plaćena ali koji više nisam htela da trpim jer sam se osećala ugnjetano, obezvređeno, potcenjeno i sputano. Presekla sam i otišla u... hm... Pa, sad. Ja sam smatrala u slobodu, a neki su govorili u neizvesnost.
Da li između to dvoje stoji znak jednakosti?
*
Beograd, danas
Kažu da kad neka mačka odabere neku kuću, to je dobar znak. Onda mi ovde živimo u mnogo dobrom znaku jer dole ih je omanji čopor. Hranimo ih, pazimo, čak ih ni iz podruma ne isterujemo. A mala crno-bela raste i postaje sve slađa i sve drčnija. Vidim je kako se suprotstavlja ujaku koji je šest puta veći od nje. Režeći ga gura da dođe do hrane koju im dajem.
Pružim ruku, prilazi. Pomilujem je. Gleda me pravo u oči.
Mala opasnica, mala Čučuk Stana.
*
Berlin, 18.12.2009. noć
Sredinom novembra ostavila sam, dakle, posao i kupila kartu za Berlin na šest dana, "da se iskuliram". I sad me, evo, u Berlinu, dva sata pre nego što nam ukidaju vize. Od ponoći je totalno nebitno da li putujem za tri dana ili ne. Mogu i da ostanem. Novca imam. I ideja.
Ustajem, prilazim prozoru. Počinje sneg. Prvo polako pa sve jače. Pritisnutog nosa uz staklo gledam preko trga Roze Luksemburg kako Folksteatar obavija sneg.
Između mene i prozora, dah.
Između mene i snega, dah i prozor.
Između mene i pozorišta, dah, prozor i sneg.
Između mene i slobode - ništa.
*
Beograd, danas
Parking je pun automobila, deca bacaju petarde, psi naleću niotkuda... i nije neki život. Što ja ne bih malu opasnicu ponudila na usvajanje, mislim se. Ide zima, da ima topli dom, toplo mleko i bezbednost. Da, to bi značilo da neće slodobno trčati za golubovima, verati se po drveću i igrati sa starijim bratom, ali procenjujem da alternativa nudi više. Pišem oglas, fotkam je, postavljam.
*
Berlin, 19.12.2009. ponoć
Otvaram prozor, udišem sneg. Već je jak, zasipa me, ali ne uzmičem. Osećam kako pahulje ateriraju na moje vrele obraze, zarivaju se kao mala torpeda pa otope. Prene me početak vesti. Nisam ih slušala danima. Kažu, Evropa je okovana ledom. Kažu, zatvoreni aerodromi u Frankfurtu, Minhenu. Kažu, preusmereno sve na Tegel, ali sneg stiže i do Berlina.
Kažu, a sneg postaje sve jači.
Otvaram oči.
Možda ovo više nije stvar izbora, možda ću morati da ostanem?
*
Beograd, danas
Uskoro - evo srećnog udomitelja male harambašice. Sve dogovaramo, ja silazim da je uzmem, ali ona nije tako planirala. Do tada veselo raspoložena za maženje, odjednom je oprezna i nepoverljiva. Nema nameru da priđe. Pokušam da je uhvatim, bez uspeha. Odustajem. Sići ću sledeći dan.
*
Berlin, 19.12.2009. posle ponoći
Na internetu vidim, slavi se sloboda. Neka grupa ljudi koji nikada nigde nisu bili kreće da vidi Evropu. Po ovom vremenu se "bez preke potrebe ne izlazi napolje i ne kreće na put" kaže Nada Macura, a ne da se ide na turneju. Ali, šta je kome "preka potreba", pitam se dok proveravam stanje na aerodromu. Drži se Tegel, a ja se - pri čistoj svesti i zdravoj pameti - pitam da li je viša sila iznad slobodne volje.
*
Beograd, danas
Ni sledeći dan ni dan posle toga, ni dan posle toga. Mače ne prilazi ni na hranu, ni na igru, ni sa drugim mačkama, ni sa mamom, ni sama. Procenjuje me iz daljine i ostaje na distanci. Čučim, gledam je, ne vidim strah. Vidim odlučnost. Njen veliki beli ujak ulazi u transporter koji sam donela, kavez u kom sam planirala da je nosim u bolji život. Ne. Ona ne.
*
Pet godina posle tog mog snežnog Berlina, dvoje prijatelja su se iz njega vratili. Ne višom silom. Slobodnom voljom. Kao i ja tada jer Tegel vejavici ne veruje. Pokušali su i odustali od onoga što sam ja odustala i da pokušam. Da li sam ispravno odlučila? To nikada neću znati. Ali se svaki put kad vidim kako se neko busa da se "bori" za "oslobođenje" nečega u ime svih, kad god čujem kako je neko "odlučio" da je nešto "bolje" za sve, kad god shvatim da neko "apeluje na slobodnu volju" retorikom prisile i ucene - svaki put se setim te berlinske noći u kojoj je sneg svima bio prepreka, a meni put.
*
Juče sam ponovo sišla i na prevaru uspela da je uhvatim.
Počela je strašno da urliče, da se otima, reži i sikće.
Ipak, ona je mala, jača sam od nje. Lako ju je bilo ubaciti u kavez.
Pardon - lako bi je bilo ubaciti u kavez.
Naravno da nisam.
Naravno da sam je pustila.
Jer, sloboda je uvek velika odluka.
Pogotovo sloboda da se neće.
I to treba poštovati.
.