Srenća Nvao gdoina!

 Sutra je novi dan. ~ Skarlet O'Hara

***

Volim Novu godinu kao praznik.
Možda, čak, najviše od svih praznika.
Bez "možda".

Zbog lampica, tračica, svećica, kuglica i prskalica i mirisa borove šume koju mi u stan unese grana koju maznem sa pijace ovim šumosečama sa gomila za koje smatraju da nisu dovoljno reprezentativne da bi ih prodavali. Unesem granu, okitim je za sve pare i onda mi tako stoji dok se ne dezintegriše na milione iglica.

Ali, najveći razlog je kalendar.
Onaj osećaj koji me obuzme kad otcepim poslednji list starog, uklonim ga, stavim novi i okrenem prvi list.
To okretanje novog lista mi je uvek neverovatno svečano.
I uprkos tome što je taj osećaj novog početka, nove nade, nove šanse, novih mogućnosti, potpuno fiktivan, i uprkos tome što se prvi januar ni po čemu ne razlikuje od prvog oktobra ili prvog juna, a ni od 23.marta ili 14.novembra, jer svaki dan može da bude početak ili kraj bilo čega - taj čin stvarnog okretanja novog lista me uvek ispuni nadom.

Osim toga, oduvek sam Novu godinu doživljavala kao doček nove ali i ispraćaj stare godine.

A ova 2014. mi je bila dobra.
Baš dobra, jako.

Naučila me štošta:
- da je keleraba super sa jabukom i šargarepom, dinstana (plus malo đumbira);
- da su za homemade taljatele potrebne četiri ruke;
- da je Tivat bezveze, Stari Bar živopisan, Trst zavodljiv, Prag božanstven, a Varšava sasvim poseban jedan grad;
- da može neko da nam bude jako drag ali da ipak govorimo nepomirljivo različitim jezicima;
- da je naš realizam merodavniji od tuđeg optimizma ili pesimizma.

Sa druge strane, pomogla mi je da utvrdim neke već poznate lekcije:
- da su neke stvari jako privremene, da se posle toga ukisele i više ih ne treba probati (a da je isto sa ljudima);
- da su neke stvari trajne i da ih treba prepoznati, čuvati i negovati (a da je isto sa ljudima);
- da ljudi izgovaraju (i pišu) svoje dijagnoze;
I najvažnija potvrđena i utvrđena lekcija od svih - da ne treba uvek igrati kartama koje su nam dodeljene već da je potrebno umeti prepoznati partiju u koju ne vredi ulagati. Od koje treba odustati i čuvati živce, vreme, emocije i energiju za neke bolje partije.

A nova 2015.?
Pa, ako je verovati ovoj dve'iljade četrnaestoj koja odlazi (a ja joj verujem), ona na kraju svog kalendara najavljuje dve'iljade petnaestu preko JANAURa i time, rekla bih, obećava veselu, nesvakidašnju godinu koja vozi neku svoju priču al' koja nam je, ipak, razumljiva.
A ja u ovo doba godine ne mogu da se otmem nadi i mislim da stvari ne mogu biti loše dok ima dobre volje i sposobnosti da se stvari - čak i kada su pretumbane - nazivaju pravim imenom i vide na pravi način.

Tako da vi koji želite ovaj JANAUR da vidite kao feler - šta da vam radim.
Osim da vam, možda, ponudim opciju da ako i jeste feler, nije neki fatalan.
A ja bih rekla da je i to jedna sasvim okej opcija :)

Budite veseli, zdravi, voljeni, volite, verujte, i nemojte baš uvek sve po pravilima i prema očekivanjima.
Budite otvoreni za novo. Zanimljivije je.
Srećno!

.

Slobodna volja i ostali demoni

Hoće li sloboda umeti da peva kao što su sužnji pevali o njoj? 

***
Berlin, 16.12.2009. jutro
Na pasoškoj kontroli su mi ustanovili mesec dana ranije uredno izvađenu vizu na šest dana i povratnu avionsku kartu za 21.12. Prostrelili me plavim očima, procenili, udarili štambilj i slobodno pustili u grad.
*
Beograd, danas
Relacija mačke-februar, svima je poznata.
Manje je poznata relacija mačke-juni, a vrlo je slična. Posle februarske zabave dođe april i mačići koji su dva meseca kasnije dovoljno veliki da mama i tate (množina nije slučajna, tako je kako je) mogu da se prepuste opojnom mirisu lipe, mladim vrapcima i mekoj travi. U avgustu ovi aprilski već dobijaju braću i sestre. Tako je ovog avgusta, šarena "zgradna" mačka svom aprilskom narandžastom sinu rodila sestru. Crno-belu.
*
Berlin, 17.12.2009.
U Beogradu sam tog decembra ostavila pola metra snega i stigla na minus osamnaest stepeni bez snega. Špre je bila pod ledom, ulice posute sitnim kamenom ostavljale su utisak instalacije "Između plaže i blamaže", zubi su boleli od hladnoće, a ja sam uživala u suncu. Pogledala sam dve pozorišne predstave, bila na tri galerijske i jednoj muzejskoj izložbi, grejala se uz bratvurst i gluvajn i razmišljala šta će se suštinski promeniti u noći između 18. i 19.12.
*
Beograd, danas
Nakon što mama-mačka "splasne", do izlaska mačića mora malo da se sačeka, i onda jedno jutro - eto ih. To jest, ovoga puta - eto ga. Jedno jedino mače. Malo, pufnasto i trtasto ali odlučno, trčkaralo je za mamom. Nesvesno činjenice da je mama za šetnju odabrala parking. Ono preko parkinga, a auto unakrst. Na trećem sam spratu, ne mogu ništa. Zažmurim. Otvorim oči. Promašili se. Dobro je. Ovoga puta je dobro.
*
Berlin, 18.12.2009. veče
Ležim i rešavam test "Koji ste tip ličnosti?"
Jedno od pitanja - "čega se nikada ne biste odrekli?"
"Ekonomske nezavisnosti jer to je jedini pravi oblik slobode", odgovaram i pre nego što sam pogledala da li je taj odgovor, uopšte, među ponuđenima; kao da je to bitno. Kao da svi mi nemamo neke svoje vanstandardne odgovore na neka pitanja. Neku svoju slobodnu volju.
Zastanem, razmišljam.
Mesec dana ranije dala sam otkaz na poslu na kom sam bila prilično dobro plaćena ali koji više nisam htela da trpim jer sam se osećala ugnjetano, obezvređeno, potcenjeno i sputano. Presekla sam i otišla u... hm... Pa, sad. Ja sam smatrala u slobodu, a neki su govorili u neizvesnost.
Da li između to dvoje stoji znak jednakosti?
*
Beograd, danas
Kažu da kad neka mačka odabere neku kuću, to je dobar znak. Onda mi ovde živimo u mnogo dobrom znaku jer dole ih je omanji čopor. Hranimo ih, pazimo, čak ih ni iz podruma ne isterujemo. A mala crno-bela raste i postaje sve slađa i sve drčnija. Vidim je kako se suprotstavlja ujaku koji je šest puta veći od nje. Režeći ga gura da dođe do hrane koju im dajem.
Pružim ruku, prilazi. Pomilujem je. Gleda me pravo u oči.
Mala opasnica, mala Čučuk Stana.
*
Berlin, 18.12.2009. noć
Sredinom novembra ostavila sam, dakle, posao i kupila kartu za Berlin na šest dana, "da se iskuliram". I sad me, evo, u Berlinu, dva sata pre nego što nam ukidaju vize. Od ponoći je totalno nebitno da li putujem za tri dana ili ne. Mogu i da ostanem. Novca imam. I ideja.
Ustajem, prilazim prozoru. Počinje sneg. Prvo polako pa sve jače. Pritisnutog nosa uz staklo gledam preko trga Roze Luksemburg kako Folksteatar obavija sneg.
Između mene i prozora, dah.
Između mene i snega, dah i prozor.
Između mene i pozorišta, dah, prozor i sneg.
Između mene i slobode - ništa.
*
Beograd, danas
Parking je pun automobila, deca bacaju petarde, psi naleću niotkuda... i nije neki život. Što ja ne bih malu opasnicu ponudila na usvajanje, mislim se. Ide zima, da ima topli dom, toplo mleko i bezbednost. Da, to bi značilo da neće slodobno trčati za golubovima, verati se po drveću i igrati sa starijim bratom, ali procenjujem da alternativa nudi više. Pišem oglas, fotkam je, postavljam.
*
Berlin, 19.12.2009. ponoć
Otvaram prozor, udišem sneg. Već je jak, zasipa me, ali ne uzmičem. Osećam kako pahulje ateriraju na moje vrele obraze, zarivaju se kao mala torpeda pa otope. Prene me početak vesti. Nisam ih slušala danima. Kažu, Evropa je okovana ledom. Kažu, zatvoreni aerodromi u Frankfurtu, Minhenu. Kažu, preusmereno sve na Tegel, ali sneg stiže i do Berlina.
Kažu, a sneg postaje sve jači.
Otvaram oči.
Možda ovo više nije stvar izbora, možda ću morati da ostanem?
*
Beograd, danas
Uskoro - evo srećnog udomitelja male harambašice. Sve dogovaramo, ja silazim da je uzmem, ali ona nije tako planirala. Do tada veselo raspoložena za maženje, odjednom je oprezna i nepoverljiva. Nema nameru da priđe. Pokušam da je uhvatim, bez uspeha. Odustajem. Sići ću sledeći dan.
*
Berlin, 19.12.2009. posle ponoći
Na internetu vidim, slavi se sloboda. Neka grupa ljudi koji nikada nigde nisu bili kreće da vidi Evropu. Po ovom vremenu se "bez preke potrebe ne izlazi napolje i ne kreće na put" kaže Nada Macura, a ne da se ide na turneju. Ali, šta je kome "preka potreba", pitam se dok proveravam stanje na aerodromu. Drži se Tegel, a ja se - pri čistoj svesti i zdravoj pameti - pitam da li je viša sila iznad slobodne volje.
*
Beograd, danas
Ni sledeći dan ni dan posle toga, ni dan posle toga. Mače ne prilazi ni na hranu, ni na igru, ni sa drugim mačkama, ni sa mamom, ni sama. Procenjuje me iz daljine i ostaje na distanci. Čučim, gledam je, ne vidim strah. Vidim odlučnost. Njen veliki beli ujak ulazi u transporter koji sam donela, kavez u kom sam planirala da je nosim u bolji život. Ne. Ona ne.
*
Pet godina posle tog mog snežnog Berlina, dvoje prijatelja su se iz njega vratili. Ne višom silom. Slobodnom voljom. Kao i ja tada jer Tegel vejavici ne veruje. Pokušali su i odustali od onoga što sam ja odustala i da pokušam. Da li sam ispravno odlučila? To nikada neću znati. Ali se svaki put kad vidim kako se neko busa da se "bori" za "oslobođenje" nečega u ime svih, kad god čujem kako je neko "odlučio" da je nešto "bolje" za sve, kad god shvatim da neko "apeluje na slobodnu volju" retorikom prisile i ucene - svaki put se setim te berlinske noći u kojoj je sneg svima bio prepreka, a meni put.
*
Juče sam ponovo sišla i na prevaru uspela da je uhvatim.
Počela je strašno da urliče, da se otima, reži i sikće.
Ipak, ona je mala, jača sam od nje. Lako ju je bilo ubaciti u kavez.
Pardon - lako bi je bilo ubaciti u kavez.
Naravno da nisam.
Naravno da sam je pustila.
Jer, sloboda je uvek velika odluka.
Pogotovo sloboda da se neće.
I to treba poštovati.
.

Usput

Karta je zanimljivija od teritorije. ~ Mišel Uelbek ("Karta i teritorija")

***

Ja sam, onako, sujeverna osoba.

Pomalo.

Umereno.

Selektivno sujeverna.

Ne pljujem unaokolo, ne spopadam odžačare (imam, doduše, anegdotu sa jednim od njih, iz gimnazijskog perioda,  ali nema mnogo veze sa sujeverjem) ne plašim se merdevina ni crnih mačaka, ali u nekim stvarima sam dosledna. 

Kucam o drvo da se nešto dobro desi.

Ne slavim rođendan pre rođendana.

Ne ocenjujem celinu pre završetka.

Ukratko – ne trčim pred rudu.

Iz tog razloga mi je, nekako, problematično to što ovu godinu doživljavam kao dobru.

Zato ću odmah sa tim prestati i preinačiti svoj stav sa „ocena ove godine“ na „ocena prve polovine ove godine“.

E, tako.

Dakle, prva polovina ove godine me je vrlo rano i odlučno vratila sa stranputica, sa puteva koji nisu moji i koji su me vodili u pogrešnim smerovima. 

U smerovima koji su me vodili ka destinacijama na kojima za mene nema ničega.

Koji bi me naveli na pogrešne kompromise.
Koji bi me naveli da se udaljim od sebe. 
U smerovima koji mi nisu prijali.

A ja sam putnik. Ja volim da putujem i umem da putujem. Ne opterećujem se destinacijom već uživam u samom putu. U pokretu, u očekivanosti neočekivanog, u novom, u kabriolet-slobodi koju putovanja nude. Uživam u otkrivanju drugih i otkrivanju sebe, uživam u raskrsnicama, pa i u oštrim krivinama i truckanju povremenom čak. 

Uživam toliko da se desi da previdim šta na nekim putokazima piše. Previdim od prevelike želje za putovanjem, od opijenosti mestom gde je putokaz postavljen, od primamljivosti samog putokaza.

I onda odaberem put koji nije moj.

Ali pošto sam putnik – pošto volim i umem da putujem – znam da se i na pogrešnim putevima uči. Znam da treba pokupiti lekcije i vratiti se na prethodnu raskrsnicu. 

A ako je godina kao ova, godina koja me primora/ubedi/objasni mi da se brzo vratim, da se vratim pre nego što zabasam i zalutam, pre nego što izgubim vreme i živce, pre nego što protraćim energiju i emocije, onda je to dobra godina.

Pardon – onda je to dobra prva polovina (i kusur!) godine.

Izgurala me je iz ćorsokaka, obrisala umuljani putokaz, i dala novu mapu.

Korak unazad je, ponekad, korak u pravom smeru.
Kao kada se isparkirava auto - mora se stati i poći malo unazad da bi se krenulo u željenom pravcu. 

I sad me eto, sa torbom rešenom viškova prtljaga i, nadam se, pouzdanijom mapom, pa – put pod noge. 

Barbara

Ponekad čujem kako mi kosti pucaju pod težinom svih života koje ne živim. ~ Džonatan Safran Foer

*** 


U dnu ulice u kojoj sam odrasla, živela je Barbara.

Imala je vesele oči, sina malo mlađeg od mene, muža neradnika, svekrvu, naopakog svekra, i sve to u stanu koji je imao suviše malo kvadrata po glavi ukućana. Barbara je bila tiha i vedra, svima se javljala jasnim glasom sa naglaskom koji je objašnjavao egzotičnost njenog slovenskog ali ne srpskog lica.

Priča kaže da je Barbara svojevremeno, sredinom sedamdesetih, na skijanju upoznala oca svog budućeg sina, zaljubila se i odlučila da se otisne iz svoje zemlje, tada zaklonjene gvozdenom zavesom, ka Jugoslaviji u kojoj su sumnjali neki da nosi nas pogrešan tok jer slušamo ploče i sviramo rok.

Da negde u nama je bitaka plam bilo je ono što Barbara, međutim, na srodnom ali po nju ipak kobno različitom jeziku nije mogla da razume kada je, puna nade u bolje, krenula u toplije krajeve. 

Kada je rat krenuo da bukti, Barbarin sin - koji se zove Dejan ali su ga zbog mame svi zvali Poljak - bio je još klinac.
Da li je Barbara mogla da zna da rat neće potrajati baš toliko da njen Poljak stasa za njega?
Ipak, to ih jeste zaobišlo.
Nemaština nije.
Radila je Barbara, o itekako, sve ih je izdržavala, ali je ipak tu i tamo znala da dođe da pozajmi.
Poniženje je nije zaobišlo.
A ni rak.
Prolazeći sa maramom povezanom preko nekadašnje kose, i dalje se blago javljala svima.

*

I hodam sada, evo, kroz lepu Varšavu koja sada meni, iz zemlje seljaka na brdovitom Balkanu, deluje kao zemlja čuda u kojoj bi bilo sasvim prijatno ostati, i pitam se da li se Barbara, tada, osećala nekako ovako. 
Jer, stvari su se promenile.
Preokrenule.
Da li bih sada ja, zbog nekoga u čijim bih očima videla sebe, procenila da vredi ostati, probati, promeniti, upustiti se u sasvim jedan drugi, reklo bi se bolji život?
I da li bi me to usrećilo?
I da li su naši izbori zaista naši? Da li hodamo putem sa raskrsnicama i semaforima ili se krećemo prugom uz koju stoje skretničari snažnih i odlučnih pokreta?

Stižem na odredište - Muzej istorije poljskih Jevreja.

Pre nekih mesec dana Jevrejski geto u Pragu: gradska četvrt sa pet sinagoga koje su pregurale pakao dvadesetog veka zahvaljujući ljubaznosti Jozefa Gebelsa koji je planirao da taj kraj, kada ga očisti i dezinfikuje od Jevreja, pretvori u atrakciju - u muzej nestale rase.  
Nestale. 
Ne istrebljene.

Ovde u Varšavi, pak, nije imao te zabavljačke ambicije. Ovde je bio praktičniji. Ovaj geto ovde je za 400 000 Jevreja bio tek usputna stanica za Treblinku ili Majdanek.

Pred muzejom grupa ljudi, skup prožet veselim čavrljanjem sličnim onakvom kakvo je, pretpostavljam, Gebels i zamišljao: kokice, dobro društvo, slike dečijih leševa u gasnim komorama, i tako to.
Prijatno popodne.

Lepu sam sebi uvertiru napravila, nema šta, lepo sam se uvela u raspoloženje. 
Izvini čika Gebelse, jebiga, eto, ja sam sad u kurcu, neću se dobro provesti. Ali nije to zbog tebe, sve si ti to bio super zamislio, nego sam ja, eto, takva, sjebana, empatična, prijemčiva, prepuštam se, natapam se, a onda posle cedim, pretačem, raščlanjujem i povezujem, sklapam nove mozaike od starih komadića duše.
Jebiga, čika Gebelse, bio si, možda, u pravu - sve nas barbare sa dubokim tamnim očima kojima se ne vidi dno trebalo je potamaniti.
Jebiga.

Evo me pred blagajnom, ljubazna devojka prodaje karte.
Tamna je, nije slovenske rase.
Da li je i njena mama, nekada, kao Barbara, procenila da je bolje doći ovde nego ostati tamo negde?

Ili je ona sada, a ne mama nekada, došla za nekim ili za samom sobom i sopstvenom procenom da je ovde bolje.

Uvek je nečiji pakao drugome raj.
I obrnuto.

Uzimam kartu, ulazim, prepuštam se još jednom grotlu ljudske sramote.

I pitam se, da li se Barbara ikada pokajala? Da li je ikada pomislila da bi joj bolje bilo da je ostala u ovoj svojoj lepoj zemlji, kraj ove mudre reke koja beži od juga ka severu? 
I da je ostala, da li bi bila srećnija nego što je bila tamo, dole, kod nas? 
Van gvozdene zavese tada, van svih puteva danas.

Pa, dobro, bre, Vesna, majkumu - čujem pokvareno korumpirani mehanizam odbrane kako me ubeđuje - pa, nije to isto. Barbara i ova devojka nisu prognane.

Nisu li? (otimaju se moja savest, svest i analitičnost neumoljivo)
Nisu li svi dogovoreni ratovi, sve fabrikovane mirovne misije, svi paktovi, sva stvorena siromaštva, put ka egzodusu?
Put koji te vodi negde gde si zauvek obeležen kao Poljak.
Gde si zauvek obeležen kao Srbin.
Gde si zauvek obeležen kao stranac.
I bez šestokrake zvezde na rukavu vrlo jasno obeležen.

*
Umrlica sa Barbarinim imenom i slikom dugo je stajala na lipi na ćošku.
Njen muž, kad god bi prošao, zastao bi na par sekundi, pa nastavio dalje.

Da li on ikada pomisli da bi za nju bilo bolje da jedno od njih dvoje nikada nije otišlo na to skijanje, tada, sredinom sedamdesetih?

 .

Pucanj u prazno. Kroz džak peska.

17.5.2014.
XY.: Jao, ti živiš u Zemunu. Ko zna kako će tek tamo biti kad ovo dođe...
Ja: Ta voda dolazi sa druge strane, Sava se uliva niže, Zemun je gornji tok...
XY. : Nema to veze...
Ja: ?

***
Aprila 2006. učila sam za ispit iz Primenjene muzike, bila u lepoj vezi, spremala se za dugo englesko-hvarsko leto, sprovodila akciju udomljavanja mačića i slušala vesti o velikim poplavama u Nemačkoj i Austriji. Elba je bila dosegla vodostaj nezapamćen u poslednjih 150 godina, a Dunav je, neverovatnih 9 metara viši od svoje normale, jurio kroz Mađarsku ka nama, noseći sve alpske snegove.

To koliko i na koje sve načine meni ta reka znači teško mogu da objasnim, a to i nije ovde bitno.
Bitno je da sam, ne uplašena nego zadivljena vešću da je toliki, otišla na Gardoš da ga vidim u tom izdanju.

Bio je kao more.
Lido više nije postojalo, tek vrh ponekog drveta izvirivao je kao žbun iz vodenog prostrastva.
Zemunski kej bio je obrubljen džakovima peska, ali Dunav sa te strane nije pretio.
Zato jer Dunav kod Zemuna ima prostora.
Zato jer Dunav ne plavi Zemun.
Dunav plavi neke druge gradove.
Ovde on služi samo da bi se stvorila histerija koja treba da preplavi i prekrije nesposobnost, javašluk i nedostatak odgovornosti.

*

Ovog proleća, zemunski kej je ponovo obrubljen džakovima peska, a Dunav protiče mirno, dobra tri metra ispod njih. Slušajući panične pozive volonterima da dođu u radnu akciju spašavanja Zemuna, pitala sam se ko su ti ljudi.

Ko su ljudi koji akciju organizuju, to mi je bilo jasno - to su oni koje je Kolubara iznenadila, koji su pustili Obrenovac niz vodu, koji su odlučili da ne dižu paniku, pa su sada u Dunavu videli spas. Jer, Kolubara je mala reka, Obrenovac je mali grad. Sada će se oni obračunati sa Dunavom i spasiti veliki grad. Tako će pravovremeno sprovedena akcija spašavanja Zemuna i Beograda, zaseniti akciju... ups. hm... ne, pardon, nije tako bilo. Tako će pravovremeno sprovedena akcija spašavanja Zemuna i Beograda zaseniti izostanak akcije spašavanja Obrenovca.

"Kolubara ne može da se ulije u Savu, pa Sava ulazi u Dunav u pogrešnom smeru, pa više ne može da se prati tok."

Molim?

Ti ljudi koji su iznosili takve nebuloze znam ko su.
To mi je jasno.
Ono što ne znam je ko su ljudi koji su te džakove u Zemunu ređali.
Ko su ti ljudi koji nisu shvatali tu vrstu perfidnog odvraćanja pažnje? Ko su ti ljudi koji pristaju na to da im se preusmeri moć rasuđivanja? Ko su ti ljudi koji dopuštaju da ih neko sa Makiša, gde postoji potreba, prebaci na Zemun gde potrebe za tim nema? Ko su ti ljudi koji su dopustili da postanu sredstvo sprovođenja kontrole uterivanjem straha?
I da li će oni, jednom kada velika voda ponovo bude zaista dolazila Dunavom, podjednako lako moći da budu uvereni da opasnosti nema?
Ko su ti ljudi?

Te ljude ne poznajem, oni nisu među mojim fb-kontaktima, oni neće ovo čitati.
A to me navodi da se zapitam još nešto - ko smo mi koji smo ovde, u virtuelnom toku, doveli do poplave kritika, besa i neverice zbog tragedije, zbog nezainteresovanosti, zbog cenzure?

Ljudi koji su odgovorni takođe nisu među mojim fb-prijateljima. Ni oni, kao ni ovi koji su ređali džakove na zemunskom keju, neće ovo čitati.

Kome su, onda, namenjene pronicljivo napisane precizne analize uzroka i posledica poplava?
Kome su, onda, namenjeni šerovi tih tekstova?
Kome su, onda, namenjeni ljutiti statusi skretanja pažnje i buđenja?
Pisali su i šerovali istomišljenici istomišljenicima, istomišljenici su pokušavali da probude već budne istomišljenike.
Ni do organizatora odbrane od Dunava kod Zemuna ni do punjača džakova na zemunskom keju ništa od toga nikada neće doći.

Ali, tim organizatorima su ti punjači i potrebni, nismo im potrebni mi.
Oni su ti koji su masa.
Oni su ti kojima je lako stvoriti utisak da su spasili grad na Dunavu koji je iznad mesta gde se u njega uliva Sava koja nosi sav mulj nesposobnosti, nebrige i sramote onih koji su ih upregli.
Oni su ti koji se sada, osećajući se herojima, više ne bave ni uzrocima ni krivcima.

Mi samo pucamo u prazno.

.

Maj. Deveti.

Čista savest obično je znak slabog pamćenja. ~ Meri Bejker Edi

***

Deveti maj je 129. dan u godini.
I 50. dan proleća.
Rođendan Biliju Džoelu, Glendi Džekson, Ulrihu Matesu.
I mnogim drugim ljudima.

Deveti maj je i Dan pobede nad fašizmom.
Bio. Više nije.
Mislim, polako ali sigurno ide ka tome da ne bude.
Jer, preinačen je u Dan Evropske unije.

Kada učenika sedmog razreda pitate šta je to klima, on vam kaže: "Uuu... pa to smo učili još u petom razredu, to ne moram sada da znam."

Koliko će proći vremena da se isti odgovor dobije za 9. maj?
Ili za Drugi svetski rat?
Ili za borbu protiv fašizma?
Ihaaaj, kad je to bilo. To ne moram(o) sada da znam(o).

* 
Pre dve godine, na zidu jedne podgoričke škole osvanuo je grafit. Mladi autori su tražili dozvolu da grafit naslikaju na nekoj od gradskih fasada, ali predstavnici komunalnih službi nisu odobrili.
Direktor te škole to takođe nije odobrio.
Ali je okrenuo glavu na drugu stranu.
Jer je okretanje glave vrlo zgodna i ukorenjena taktika.

Ali šta je, pobogu, na tom kontraverznom grafitu?! (link)

Sećanje na jedno vreme, sećanje na ponos, hrabrost i snagu uverenja.
Sećanje na jedan pradavni deveti maj (link) kada su te stvari, možda, nešto značile.
Kada "peti razred u kom su se učile" nije bio baš tako "ihaaaaj otkada" prošao. Kao što je to sada slučaj.

*
Da malo računamo (sabiranje su uči još više "ihaaaaj", u prvom razredu, ali eto, da probamo).
Boško Buha, kao jedan od najmlađih, bio je 1926. godište. Kada je poginuo 1943., imao je, dakle, 17.
Da je ostao živ, sada bi imao 88.
2024. bi imao 98.
2034. više, bez sumnje, ne bi bio živ.

Dakle, još dvadesetak godina je pred nama. Posle toga nijedan Boško i nijedan Hans koji su se borili na suprotnim stranama više neće biti živi.
Onda smo mirni.
Ihaaaaaaaaj, kad je bio Drugi svetski rat!
Ko to da pamti.
Onda Dan pobede nad fašizmom može da se mirne duše prekreči i da se nacrta EU.
Ili šta do tada, već, bude bilo.

*
Ulrih Mates, divni glumac, rođen 9.maja, dvoumio se oko uloge Gebelsa u filmu Olivera Hiršbigela, ne želeći da ga poistovećuju sa njim. Meni je drago da je ipak prihvatio, jer nije lako dobro igrati zlo. Ne znam ko bi drugi to baš tako maestralno uspeo. Možda upravo zahvaljujući tome što ga je morio osećaj kolektivne krivice.

Ipak, natpisi u današnjoj Nemačkoj - "izbacite Muslimane!", "Nemačka Nemcima!" - pokazuju da ta kolektivna krivica nije baš toliko kolektivna.

E, sad, jeste da Nemačka pripada Evropskoj uniji čiji je ovo dan, ali imamo mi dokaz da smo i mi njen deo,

da delimo iste vrednosti, jer - zidovi po Srbiji  nose natpise "smrt ciganima!"


Ne znam da li i autori tih grafita traže dozvole od predstavnika komunalnih službi, ali oni prilično dugo stoje neprekrečeni.

*
Danas, devetog maja, pitam se da li je grafit u Podgorici prekrečen.
I da li će osvanuti ponovo, sa potpisom "džaba ste krečili".
A volela bih da verujem da se ne može prekrečiti.
Ni zid ni pamćenje.
Jer se, inače, može desiti da bude sve ispočetka.

Dobro vam pamćenje i srećan vam deveti maj.
Kao šta god da ga slavili.

.

Preko praga

Strastveno verujući u ono što još uvek ne postoji, mi ga stvaramo. Ne nastane samo ono što nismo dovoljno žarko želeli. ~ Franc Kafka

***

Ranotinejdžerski uzrast obeležilo mi je plivanje, postepeno shvatanje da će mi se buduća struka ticati reči (nisam, ipak, očekivala da to bude u ovolikoj meri), umereni dermatološki problemi i jedan spisak od deset imena.
Spisak je sadržavao one koje bih eliminisala ukoliko bi se, kojim čudom, stvorili zakonski uslovi da nam tako nešto bude dozvoljeno. Kao svaki pošten štreber, nisam želela da me takva mogućnost uhvati nespremnu, pa sam spisak uredno ažurirala.

Do 15.godine mi se raščistilo lice, ali i mozak, pa sam taj spisak zauvek batalila, ali mi je sklonost ka povremenom ali nedoslednom pravljenju spiskova ostala.

Jedan od najdražih i najnedoslednijih bio je i ostao spisak gradova koje želim da posetim.
Diktirale su ga želje, a onda postepeno i svest da je želje neophodno izbalansirati sa mogućnostima, a onda, nešto manje postepeno, i svest o tome da su mogućnosti manje u mojim, a više u rukama službenika viznih odeljenja.
Smenjivali su se na njemu Lisabon i Istanbul, San Francisko i Rejkjavik, London i Minhen, Beč i Lima, Kembridž i Kirkvol, Ajači i Atina, u nekima sam bila, neke sam pomerila na kasnije, neke su potisnuli drugi, novi prioriteti.

Jedan grad je, međutim, uvek nekako bio na spisku, to jest Spisku, ali ne toliko mojom svesnom željom i/ili planom, koliko milionima sitnih podudarnosti koje su me stalno vodile njemu. Mislima me je vukao, ali još više čudnim "prepoznavanjima" nekim sa izvesnim ljudima, zapravo Ljudima, čija su sećanja, životi, uspesi, iluzije, planovi, nade i priče definisane njime.

Duboko uverena da do bitnih životnih susreta, zapravo Susreta, ne dolazi slučajno već da nas nešto, ili Nešto, jedne drugima šalje, prepustila sam se tim Ljudima definisane i formirane tim gradom, pustivši da oni definišu i formiraju mene, direktno i indirektno.

Pustivši se i prepustivši, shvatila sam uzročno-posledičnu vezu, to jest Vezu: dopustivši da oni formiraju mene, formirala sam i ja njih; prepustivši se njima koje je formirao ovaj grad, zapravo Grad, prepustila sam se, kroz njih, i sama njegovom uticaju. A možda sam, na neki način, ko to zna, ko to može da zna, nekim metafizičkim putevima kafkijanskim uticala i na njega ja.

Pa sam došla da provirim da proverim.

I shvatila smesta: na neviđeno, na nedotaknuto, na neko ontološko preludijumsko poverenje, ja sam se preko Njih, preko njihovih Ja na koje je uticao On, i preko njihovih Ja na koje sam uticala ja, itekako već bila osetila, doživela i prepoznala sa Njim.

I zato smo sada, kada sam došla, osetili da se već znamo.
Da smo već svoji.
Da imamo zajedničke poznanike.
Zajedničke ljubavi.
Zajednička sećanja, skoro.
I zato smo samo stali, tako tu uz Vltavu posutu sofisticiranim pravim labudovima i nesofisticiranim plastičnim labudovima-pedalinama, pogledali se, osmehnuli se, uzeli se ruku pod ruku i krenuli da se upoznamo malo bolje.

On je meni šaljivo-prekorno rekao: "Pa, dugo ti je trebalo."
Ja sam njemu šaljivo-mudro rekla: "Došla sam kada sam bila spremna. Stvari se ne mogu požurivati. A prvi korak je tek prvi."
Malo me je čvršće zagrlio i poveo kaldrmama.

Jer, taj prvi korak i jeste bitan.
Važno je preći prag.
Iliti Prag.


.

Razmišljam...

Razmišljam, postojao je dan kada se nismo poznavali. 

Razmišljam, to je činjenica, a čudi me ta činjenica i kao da nije stvarna. Postojao je nekada dan kada nisam mogla da mislim na tebe, ni ti na mene, jer nismo znali.

Razmišljam, postojao je nekada dan kada se još uvek nismo poznavali.

I onda je došlo veče tog dana i, razmišljam, došla je noć i otišli smo u san – obostrano nesvesni naših međusobnih postojanja – misleći da će sutra biti još jedan manje-više običan dan. A kada je svanuo dan koji nije bio kao taj prethodni u kome se nismo znali, koji nije bio kao nijedan od prethodnih dana u kojima se nismo znali, razmišljam, mi i dalje nismo znali u šta nas nosi. 

I nešto smo te noći, razmišljam, sanjali ili nismo, i naredno jutro se sećali ili nismo, i krenuli u dan kao da će biti kao i svaki drugi. Nešto smo se sa nekim dogovorili, nešto smo drugima ili sebi obećali, nešto smo isplanirali, nešto zaboravili, nečega se setili, nešto smo dobili, nešto izgubili, nešto videli, nešto čuli, možda smo kinuli, možda smo se nasmejali, zakašljali, sapleli, nešto smo preskočili, neki broj koraka smo napravili i onda smo se našli.jedno.pred.drugim.

I svi naši koraci, razmišljam, svi koraci, sva saplitanja, svaki put kad smo potrčali, svaki put kad smo usporili, svaki put koji smo odabrali, svaka raskrsnica na kojoj smo se opredelili, svaki ćorsokak u koji nismo upali, svaki stepenik koji smo preskočili, svaki korak od kog smo odustali i na koji smo se odlučili, razmišljam, sve nas je vodilo ka tom trenutku kada smo se našli.jedno.pred.drugim.

I onda smo, razmišljam, stali, tu, jedno pred drugim, kao što se stane pred krajem, kao što se stane pred početkom, kao što se stane kada se više nema kud, kada više nema skretanja, kada se više ne žele skretanja, i pogledali se, razmišljam, i videli se, i znali.

I, razmišljam, kako je čudno danas da je nekada postojao dan kada se nismo znali. 

Onaj dan, razmišljam, kada se još uvek nismo znali.

Kako je čudno, razmišljam, da se vreme nekada merilo na neki drugačiji način, na neki nebitan način, na neki način zaboravljen onoga dana kada su se završili dani u kojima se nismo znali.

Razmišljam...

.