Muzičko putovanje

Ja sam vizuelni tip.

Šta to znači?

Pe, eto, na primer, kada se upoznamo sigurno ću vam upamtiti lice, ali za ime ne garantujem. Znaću da kažem šta ste imali na sebi, ali o čemu smo pričali, samo u fragmentima (osim ukoliko nije bilo vanredno bitno/zanimljivo/neočekivano).

Pamtim i primećujem slike više nego zvuk. I važnije su mi.

Ja sam od onih kojima je muzika samo deo backgrounda, samo prijatni ambijentalni element. Ne umem da nabrojim albume ni izvođača koje volim, ne znam koja je pesma na kom od njih, a pogotovo ne umem da vodim razgovor na nivou: taj bubnjar je u tom bendu bio do tad i tad pa je prešao tamo, a taj bend je te i te godine počeo da sarađuje sa tom i tom produkcijom. Kada su muzički pravci, žanrovi i ini u pitanju, stvar je jednostavnija: svu muziku delim na podnošljivu i nepodnošljivu. 

Tako stoje stvari.

S jednim – ne zanemarljivim – izuzetkom.

Volim i pamtim i prepoznajem filmsku muziku. 

Sećam je se preko filma i dotične scene, ali je vezujem i za svoj doživljaj; i samog filma i okolnosti pod kojima sam ga gledala, i društva,i…

Ovaj Motovunski festival br. 14, žanrovski je, kao i uvek, veoma razuđen. Geografski, takođe kao i uvek, još više. I muziku iz filmova koje ovde gledam doživljavam, na neki način, kao put oko sveta za 5 dana.

Pa, koliko se stigne.

A stigne se o-ho-ho.

Ovogodišnja sjajna montipajtonovska špica bazirana je na pesmi "Let's Go Fly a Kite“ iz filma Mary Poppins koji sam gledala kao jako mala. Sećam se da sam imala boginje i da sam sakupljala sličice Hajdi. I samo sam želela da prestane da tako je*eno svrbi!! Film Ondine Nila Džordana  prvi je film iz ovogodišnjeg zemlje partnera, Irske, prikazan na ovogodišnjem festivalu. U Baueru, prvo sam sela ispod klime, pa sam se brzo premestila, pa je još i tip ispred mene promenio mesto, tako da mi je pukao široku ugao na platno, zavalila sam i se uživala. Zaista uživala. Film je odličan, glumci su odlični, fotografija Irske, ah, pa kakva bi mogla biti, a pesma „Takk“, grupe Sigur Rós zavodljiva u primorskim eksterijerima. Američki Blue Valentine, koji je otvorio festival prepun je muzike (čini mi se), ali je Unicorn Tears, meni, nadvladala sve ostale (pa čak i Smoke Gets inYour Eyes). Iz Makedonije je došao Pank nije mrtav, Vladimira Blaževskog, simpatičan mali film koji, zbog meterološki (ne)utemeljenih strahova nije dobio zasluženu pažnju publike, prožima tema koja se zove Deponija, a koja me neodoljivo podseća na film Ulični psi (mada tematika nema veze). Slovenački film Otac Vlade Škafara, jedan od tri finalista za ovogodišnju nagradu Bauer, ostavio me je zatečenu, a odjavna špica, pokrivena kapitalnim glasom Nat King Kola, samo je zaokružila utisak.  Norveška šuma, An Hung Trana, vrlo knjiški japanski film prelepih glumaca u kom mi je nejapanski audio doživljaj koji je, gotovo u potpunosti, izneo bend Can , ipak, nekakao pasao uz celu atmosferu Harukijeve priče (koju obožavam).

S druge strane, Dečak s biciklom braće Darden dosledno nema muzike sve do odjavne špice. Nije Belgija zemlja bez muzike, samo je ovaj film takav. I odlično da jeste. 

A Džulijen Templ (koji je tu i strašno je kul) napravio je svoju malu selekciju muzičkih dokumentaraca.

A u sred sveg tog internacionalnog kaleidoskopa, predstavljena je knjiga Anđela Jurkasa „Bez Rocka Trajanja: Glazbeno dešifriranje Balkana“ koja je, neminovno učinila ovaj Motovun muzičkim, čak i meni.

Reč je o svojevrsnom pregledu (ubi me prejaka reč) muzike koja je obeležila, kako se to popularno kaže, „ove prostore“, a nešto manje popularno ex-Yu. Jurkas je napravio sasvim arbitraran izbor ljudi iz i izvan muzike koji su napisali svoje intimno viđenje/doživljaj nekih od albuma izvođača iz najrazličitijih sfera, te se može naći sve: od ozbiljnog roka, preko Rokera s Moravu i Lepe Brene, do nekih pop uradaka, a sve kroz vrlo lične, zanimljivo napisane priče raznoraznih javnih ličnosti. 

Reč Rock u naslovu neophodno je uzeti uslovno, kao i reč pregled. A reč bez potrebno je shvatiti dvosmisleno. I, uopšte uzev, čitavoj knjizi neophodni je prići bez predubeđenja i otovreno, pa kakav god utisak ostavi na vas. 

Na mene ga je, bogami, ostavila. Kupila sam je, naime, za poklon nekome kome muzika nije deo backgrounda. Nekome ko joj prilazi sistematično, ko ume da pravi krosreference, da povezuje i navodi.

Taj je dobiti neće.

Izvinjavam se na sebičnosti, ali život je ponekad takav. 

A razbarušeni pristup autora, ionako je bliži mom doživljaju muzike.

Hvala na razumevanju.

Irska

Irska je predivna zemlja prostranih visoravni, nepreglednih zelenih pašnjaka ispresecanih puteljcima oivičenih kamenim zidićima; zemlja strmih litica koje zapljuskuje beskrajna modro-plava voda prošarana ribarskim brodovima koji, iako mahom zarđali i neugledni, sigurno plove vođeni iskusnim rukama ribara koji namrštenim ali budnim okom motre na svaki talas vodenog prostranstva, okruženi mrežama, plovcima i ostalom opremom.

Irci i Irkinje su ponosni i gordi ljudi, lepog ili, u najmanju ruku, upečatljivog izgleda; visoki i kršni, prodornog pogleda plavih/zelenih/tamnih očiju. Vole da piju, da se druže, imaju snažan osećaj pripadnosti zajednici; čvrsti u svojim ubeđenjima, ne libe se ni da se suprotstave vlasti, vole da teraju uz qrac, direktno govore svakome šta mu sleduje, stavljaju svakoga na svoje mesto, ukratko – ne jebu živu silu.

Irska je zemlja mističnih priča, na uho grubog ali pomalo bajkovitog jezika, neobičnih imena od kojih mnoga podsećaju na imena junaka epske fantastike.

Valjda.

Nisam nikad bila.

Ali, kad pogledate 15 filmova iz jedne zemlje, stvorite neko mišljenje, steknete neku sliku, podlegnete nekim stereotipima.

Ono što zasigurno znam jeste da imaju odlične filmove.

Za ostalo ću morati da odem da proverim.

Što pre.

Gotovo je.

Zarazila sam se načisto.

.

Dahau .

„Mračni Srednji vek ostavio nam je velelepne katedrale, a XX vek prosvećenosti i ubrzanog napretka – koncentracione  logore.“  - Kurt Vonegat

***

Kada sam krenula ovamo, u Beogradu je bilo 38°C, a ovde, prema svim izvorima, 16°C. Iako sam nebrojeno puta doživela 16°C, ipak sam spakovala šorc i sandale.

Ako sa pozicije 38°C nisam mogla da se naštelujem i shvatim šta znači 16°C, odakle mi ideja da ću moći da se naštelujem i pojmim nešto čega nemam iskustvo?

Odakle mi ideja da ću moći da shvatim da je sve za šta se danas zalažu borci za zaštitu i humano postupanje prema životinjama na farmama, totalni SF prema tretmanu ljudi?

Odakle mi ideja da ću moći da shvatim zašto je pismo ili knjiga moglo da uzrokuje mučnu smrt, a da se ipak i pisalo i čitalo, o itekako?

Da su jutarnjim prozivkama morali "prisustvovati" i pomrli/pobijeni tokom noći?

Da je »(ne)sposobnost za rad« jedini kriterijum na granici života i smrti ?

Da danas postoje odrasli ljudi koji se kikoću na dokumentarnu fotografiju izmučenog mrtvog ljudskog tela zato što je nago?

Da se i dalje, tolike godine nakon svega toga, širom sveta događa i mučenje, i ubijanje, i bacanje u jame, i spaljivanje, i prikrivanje svega toga?

Da mediji širom sveta i dalje uzimaju zdravo za gotovo ono što im se sa raznih mesta užasa servira?

Da ljudi širom sveta i dalje ne shvataju da onaj ko gladnome obeća hleb može da ga povede u šta god hoće?

Da se sudi onima koji rade, a vrlo retko onima koji odlučuju?

Odakle mi uopšte ideja da postoji ikakva mogućnost da pojmim bilo šta od svega toga?

Ja sam idiot.

Džabe sam išla.

.

Zašto su mi botaničke bašte važnije od muzeja

1)      Obično su malo van grada, a to, posle silnog guranja sa šopingu posvećenim turistima i

lokalnim stanovništvom, itekako ume da prija. Pogotovo kada do nje odete biciklom, kao što sam to svojevremeno radila u Kembridžu.

2)      Sme da se priča glasno i da se komentariše, a da budete sigurni da se neće desiti da, čim otvorite usta, sa svih strana počnu da sikću: „Psssssst!!!“

3)      Smete da pipate eksponate, a da vas grde manje nego u muzeju.

4)      Sigurno je svuda dozvoljeno fotografisanje.

5)      Može da se desi da naiđete na upozorenje tipa: „Kornjače kod orhideja slobodno šetaju unaokolo. Pazite da ih ne nagazite.“  A onda, povrh svega, naiđete na bakicu koja, ne videvši obaveštenje, trči sa jednom „zalutalom“ u ruci da je ubaci u jezerce, a druga bakica trči za njom i viče: „Ali, možda se njemu sada uopšte i ne pliva!“ To je beskrajno simpatično, a tako nešto baš ni u jednom muzeju nisam videla (ako neko jeste, neka mi javi!)

6)      Kad vidite klupicu, sigurno znate da smete da sednete. Nećete biti u dilemi da li je to, možda, neki postmodernistički eksponat koji predstavlja... štajaznam... ostatak nade nad ispraznošću otuđenosti aktuelne stvarnosti, ili već nešto podjednako duboko.

7)      Eksponati u različito doba godine – a neki od njih, bogami, i u razna doba dana! – različito izgledaju. Muzeji imaju – to im priznajem i to volim – privremene postavke što, donekle, može adekvatno da parira, ali ipak.

8)      Muzeji su specijalizovani (oni koji nisu, preogromni su i sa mnogo spratova i stepenica i obično nema šanse da ih obiđete skroz). Botaničke bašte sadrže SVE vrste umetnosti.

9)      U botaničkim baštama prodaju kesice sa semenima, pa kada dođete kući - uz malo truda - možete da imate isto ono što ste tamo videli. Ni u jednom muzeju nisam videla da prodaju materijal (tele i formalin, na primer) od kog - uz koliko god 'oćete truda - možete da dobijete ono što ste tamo videli.

10)  Možete da naiđete na deo u staklenoj bašti sa milionima vrsta orhideja, za neke od kojih nikada nista ni čuli, većinu kojih nikada niste ni videli niti ste mogli za zamislite da uopšte postoje, i da naučite da odličnu uspevaju kada se „posade“ u gomilu pampura. A upravo mi se to desilo juče u minhenskoj botaničkoj bašti u koju se ulazi iz jedne od... ne, to nije park, to nije ni bašta, to je... pa, recimo, hortikulturalna celina Nimfenburškog zamka, koja je sama po sebi već dovoljno neverovatna. Što je dobro. Pripremi vas na neverovatnost botaničke bašte.

*

 Ipak, interaktivni muzeji me izuzetno vesele, a radujem se i Pinakotekama i Deutsches Museumu. Zapravo, jedva čekam. J

Pre Dunava

"Reke deluju umirujuće zato što kod njih nema nikakvih dilema - sigurno stižu kuda su krenule, a nikuda drugo i ne žele." ~ Hal Bojl


***

Kada je Hajnrih, vojvoda saksonski, zvani Lav, negde početkom XII veka odlučio da premosti Izar (na mestu gde se danas nalazi Ludwigsbrücke, a čije je preteče, od tog prvobitnog mosta naovamo, nabujali Izar nekoliko puta rušio), istorija grada Minhena je počela da se uobličava, ali je sama reka još i-ha-haj otkad imala o čemu da priča. Bavarsko pleme Alemana je, šest vekova ranije, odlučilo da se nastani baš tu, nekoliko stotina godina nakon toga monasi Benediktinskog reda su osnovali manastir Apud Munihen (što je davnašnja preteča današnjeg naziva grada), ali za Izar - koji je još u vreme Rimljana bio važna trgovačka ruta - i to pripada skorijoj etapi burne istorije. Smatra se da sam naziv reke potiče od keltskih reči ys (brz, silovit) i ura (reka), ali kada šetate duž njegovih obala osetite nešto vilenjačko, obešenjačko (način, na primer,  na koji sumanuto jurca kroz kaskade koje su, ispod Maksimilijanovog mosta, napravljene da bi ga usporile) da ne možete a da ne pomislite da su ti drevni Kelti uvračali u taj naziv i nešto više od brzine. Pa kada razglasom podzemne železnice odjekne:"IZARTOR!!" (sa sve onim kul nemačkim "R", i to dva puta), imate osećaj da prisustvujete nekom drevnom magijskom ritualu na kom se upravo najavljuje dolazak glavnog druida, a ne da ulazite u jednu od stanica u centru grada (Ipak, Isartor - Kapija na Izru, u slobodnom prevodu - i jeste deo drevne prošlosti: jedna je (istočna) od četiri glavne gradske kapije, potiče iz 1337. kada je izgrađena u cilju proširenja bedema srednjevekovnog Minhena, a u njoj je danas smešten sjajan, interaktivno koncipiran muzej posvećen komičaru Karlu Valentinu, koji veoma preporučujem svakome ko razume nemački.)

Današnji Izar, u svom toku kroz Minhen, velika je, brza i bistra reka ukrašena mostovima (njih čak 28!), šetalištima, kupalištima (ono koje krasi Englischer Garten nameravam da isprobam i lično, i to već u nedelju kad budemo išli na japansku Teezeremonie koja se tamo organizuje), načičkana drvećem, pecarošima, zaljubljenim parovima, patkama, galebovima, splavovima (pravim splavovima za splavarenje, a ne bučnim birtijama na vodi), i velelepnim građevinama među kojima su Deutsches Museum, Maximilianeum, Müller´sches Volksbad, Alpines Museum. Izar protiče i nosi sećanja na rimske trgovce, prve drvene mostove, bavarska plemena, vodenice, godinu 1946., kada je pepeo Ribentropa i ostalih pogubljenih osuđenika nirnberškog procesa razasut njime, te predugi neveseli period kada je, da ne bi plavio centar Minhena, bio grubo zauzdan i pretvoren u kanal koji je, delom toka, ostao i danas.

A kada se, nekih 145km istočno od Minhena, kod Degendorfa, prepusti Dunavu, ovaj ga vraća u Austriju kojoj izvorom i pripada i iz koje je, nakratko, otišao.

A on, Dunav - veliki šmeker - do tog trenutka nije video ni jedan veliki grad. Ali je čuo o njima. Lehom su mu doplovile priče o univerzitetu Augsburga (a, izvesno, i o ponekoj savremenoj studentskoj ljubavi, brizi ili razočaranju), a Izar mu uliva krike i šaputanja Minhena, iskustvo metropole bez kog, do tada ruralni Dunav, svakako ne bi umeo da se snađe. Od Degendorfa do Crnog mora, Izar protiče njime znalački ga vodeći kroz Beč, Bratislavu, Budimpeštu i Novi Sad, sve dok Dunav ne stigne u Zemun, kod mene koja ga toliko volim, da bi, potom, u Beogradu zagrlivši Savu, samouvereno krenuo dalje.

I ja ću od sada, kad god budem šetala njegovim kejom ili ga gledala kako s proleća buja i preti, znati da nije sam. Znaću da je u njemu, među ostalim pritokama, i reka koja prođe pored zidića na kom je dečačić u žutom jutros ispustio autić za kojim je dugo plakao, pa se razdvoji oko Museum Insela, pa obgrli ostrvce prepuno pataka, pa uz puno pene i strašnu huku  premosti kaskade ispod Maksimilijanovog mosta tik uz mali kej na koji sam sišla da je dodirnem, pa ode ka severoistoku, prođe blizu aerodroma,  i onda napusti grad - srećna što sam imala priliku da se sa njom upoznam, da je vidim pre nego što sve svoje javne i tajne priče nesebično utka u dunavski tok.

Ujedinjeno li vam kraljevstvo!

"Birokratiju ćete razumeti tek kad budete shvatili da je za birokrate procedura sve, a ishod ništa." ~ Tomas Sauel 

***

I na kraju ne odoh.
A da ih neko pita zašto - ne bi znali da kažu.
Nisu zvali ni mene, ni jednog od mnogobrojnih, u prijavi (da ne kažem aplikaciji) uredno pobrojanih poslodavaca, nisu zvali banku.
Nisu zvali onoga ko me poziva, nisu zvali ni tog tamošnjeg poslodavca, niti tu tamošnju banku.
Nikoga nisu zvali, ništa nisu proveravali, ali mi vratiše pasoš posle puna 24 dana.
Između ambasade sa kojom nema kontakta i agencije koja ima više statusa od manijakalnog FB-korisnika, bila sam kao luda dok sam proveravala, okretala, prevrtala, odgonetala, telefonirala, pokušavala da shvatim.
Nema shvatanja.
To je izvan shvatljivosti. 

*

JA: "/&%#£%&££!!!?@!##!." (Ovo, naravno, u pogledu.)

ČIKA NA ŠALTERU (glasom kojim se objavljuje basnoslovni loto-dobitak): "Ali, dobili ste vizu!!"

JA: "Pa, da, ali... Ranije je bilo potrebno nepunih 24h, šta sada ovoliko..."

ČIKA NA ŠALTERU: "Ma, važno da ste vi nju dobili!"

JA: "Ali... Trebalo je da putujem 2.7...."

ČIKA NA ŠALTERU (namigne mi, zaverenički): "Važi vam šest meseci."

JA: "..."

Šta, uostalom, ja njemu da objašnjavam zašto je baš sad poželjno/dobro/posebno izvodljivo, šta uopšte ja njemu da objašnjavam i kako ja njemu, uopšte, da objasnim?!
Uostalom.

*

Ne idem. Tamo. Sada. :(

Ali idem. Drugde. Sada! :)


.

(Novi) Početak

“The first step towards getting somewhere is to decide that you are not going to stay where you are.” ~ John Pierpont Morgan

***

Ja sam nekada… ima tome… već imala blog.

Volela sam ja njega, nije da nisam. Ali, zapostavila sam ga, zanemarila, počela da ga podrazumevam, da ga uzimam zdravo za gotovo. Da ga shvatam neozbiljno.

A takav stav ne valja.

Ni prema čemu, pa ni prema blogu.

Prosto se ugasio. Utrnuo. Nestao…

Mislim, zaboravila sam lozinku. :stidimse:

A to biva.

Sa svim stvarima/bićima, pa i sa blogovima.

Ja verujem da je on i dalje tamo negde, u cyberspace-u, lebdi slobodan i zadovoljan što me se rešio.

Tako mi i treba. 

Mislila sam ja na njega stalno, nije da nisam. Nedostajala mi je ta vrsta ventila, baš taj oblik emotivnog i intelektualnog pražnjenja koje trpi prazan, beli Word dokument (zamalo da napišem list hartije. Ja svoje „papir-olovka“ beleške i dalje brižno vodim i ljubomorno čuvam.) dok ga rafalnim kucanjem sve brže ispunjavate, opterećujete, zacrnjujete mislima, stavovima, ushićenjima, razočaranjima, besom, nadama, strahovima, kucate, kucate, kucate, kucate i onda – pritisnete „delete“.

I sve je okej (?)

No, nedavno, u razgovoru sa svojom dragom prijateljicom Bojanom (u daljem tekstu Bojana), razmišljajući o ovom letu koje je, u tom trenutku, imalo prilično amorfnu strukturu iščekivanjem UK vize zamazane budućnosti, kažem, besna: „Uostalom, ići ću u Berlin da uživam u jezerima!“ Bojana, trezveno, kaže: „Ima jezera i bliže, šta ćeš čak u Berlinu sad kad nema ni pozorišta ni ničega.“ A ja ću na to, bajronovski: „Zabole me [d’izvinete] za pozorište! Berlin ima buvljake i jezera – to je sve što mi treba!“

Ipak, ovo leto je, polako, počelo da poprima sasvim dopadljive obrise (Berlin se ne nazire, ali se to, kada smo on i ja u pitanju, nikad ne zna), ali sam ja shvatila da su „buvljaci i jezera“ – kao metafora za wanderlust, Fernweh, envie de voyager, strast za putovanjima, promenom mesta boravka, otkrivanjem i uživanjem u istom – zaista sve što mi je potrebno da bih pisala i uživala u tome. 

I zato sam se vratila.

Proglašavam ovaj novi blog otvorenim, posvećujem ga onom starom (kom ću se, svakako, vratiti na neke druge teme, ako se ikada setim lozinke, i ako on mene bude ponovo hteo) i svima vama koji delite istu strast.