Muzičko putovanje

Ja sam vizuelni tip.

Šta to znači?

Pe, eto, na primer, kada se upoznamo sigurno ću vam upamtiti lice, ali za ime ne garantujem. Znaću da kažem šta ste imali na sebi, ali o čemu smo pričali, samo u fragmentima (osim ukoliko nije bilo vanredno bitno/zanimljivo/neočekivano).

Pamtim i primećujem slike više nego zvuk. I važnije su mi.

Ja sam od onih kojima je muzika samo deo backgrounda, samo prijatni ambijentalni element. Ne umem da nabrojim albume ni izvođača koje volim, ne znam koja je pesma na kom od njih, a pogotovo ne umem da vodim razgovor na nivou: taj bubnjar je u tom bendu bio do tad i tad pa je prešao tamo, a taj bend je te i te godine počeo da sarađuje sa tom i tom produkcijom. Kada su muzički pravci, žanrovi i ini u pitanju, stvar je jednostavnija: svu muziku delim na podnošljivu i nepodnošljivu. 

Tako stoje stvari.

S jednim – ne zanemarljivim – izuzetkom.

Volim i pamtim i prepoznajem filmsku muziku. 

Sećam je se preko filma i dotične scene, ali je vezujem i za svoj doživljaj; i samog filma i okolnosti pod kojima sam ga gledala, i društva,i…

Ovaj Motovunski festival br. 14, žanrovski je, kao i uvek, veoma razuđen. Geografski, takođe kao i uvek, još više. I muziku iz filmova koje ovde gledam doživljavam, na neki način, kao put oko sveta za 5 dana.

Pa, koliko se stigne.

A stigne se o-ho-ho.

Ovogodišnja sjajna montipajtonovska špica bazirana je na pesmi "Let's Go Fly a Kite“ iz filma Mary Poppins koji sam gledala kao jako mala. Sećam se da sam imala boginje i da sam sakupljala sličice Hajdi. I samo sam želela da prestane da tako je*eno svrbi!! Film Ondine Nila Džordana  prvi je film iz ovogodišnjeg zemlje partnera, Irske, prikazan na ovogodišnjem festivalu. U Baueru, prvo sam sela ispod klime, pa sam se brzo premestila, pa je još i tip ispred mene promenio mesto, tako da mi je pukao široku ugao na platno, zavalila sam i se uživala. Zaista uživala. Film je odličan, glumci su odlični, fotografija Irske, ah, pa kakva bi mogla biti, a pesma „Takk“, grupe Sigur Rós zavodljiva u primorskim eksterijerima. Američki Blue Valentine, koji je otvorio festival prepun je muzike (čini mi se), ali je Unicorn Tears, meni, nadvladala sve ostale (pa čak i Smoke Gets inYour Eyes). Iz Makedonije je došao Pank nije mrtav, Vladimira Blaževskog, simpatičan mali film koji, zbog meterološki (ne)utemeljenih strahova nije dobio zasluženu pažnju publike, prožima tema koja se zove Deponija, a koja me neodoljivo podseća na film Ulični psi (mada tematika nema veze). Slovenački film Otac Vlade Škafara, jedan od tri finalista za ovogodišnju nagradu Bauer, ostavio me je zatečenu, a odjavna špica, pokrivena kapitalnim glasom Nat King Kola, samo je zaokružila utisak.  Norveška šuma, An Hung Trana, vrlo knjiški japanski film prelepih glumaca u kom mi je nejapanski audio doživljaj koji je, gotovo u potpunosti, izneo bend Can , ipak, nekakao pasao uz celu atmosferu Harukijeve priče (koju obožavam).

S druge strane, Dečak s biciklom braće Darden dosledno nema muzike sve do odjavne špice. Nije Belgija zemlja bez muzike, samo je ovaj film takav. I odlično da jeste. 

A Džulijen Templ (koji je tu i strašno je kul) napravio je svoju malu selekciju muzičkih dokumentaraca.

A u sred sveg tog internacionalnog kaleidoskopa, predstavljena je knjiga Anđela Jurkasa „Bez Rocka Trajanja: Glazbeno dešifriranje Balkana“ koja je, neminovno učinila ovaj Motovun muzičkim, čak i meni.

Reč je o svojevrsnom pregledu (ubi me prejaka reč) muzike koja je obeležila, kako se to popularno kaže, „ove prostore“, a nešto manje popularno ex-Yu. Jurkas je napravio sasvim arbitraran izbor ljudi iz i izvan muzike koji su napisali svoje intimno viđenje/doživljaj nekih od albuma izvođača iz najrazličitijih sfera, te se može naći sve: od ozbiljnog roka, preko Rokera s Moravu i Lepe Brene, do nekih pop uradaka, a sve kroz vrlo lične, zanimljivo napisane priče raznoraznih javnih ličnosti. 

Reč Rock u naslovu neophodno je uzeti uslovno, kao i reč pregled. A reč bez potrebno je shvatiti dvosmisleno. I, uopšte uzev, čitavoj knjizi neophodni je prići bez predubeđenja i otovreno, pa kakav god utisak ostavi na vas. 

Na mene ga je, bogami, ostavila. Kupila sam je, naime, za poklon nekome kome muzika nije deo backgrounda. Nekome ko joj prilazi sistematično, ko ume da pravi krosreference, da povezuje i navodi.

Taj je dobiti neće.

Izvinjavam se na sebičnosti, ali život je ponekad takav. 

A razbarušeni pristup autora, ionako je bliži mom doživljaju muzike.

Hvala na razumevanju.