***
Kada je Hajnrih, vojvoda saksonski, zvani Lav, negde početkom XII veka odlučio da premosti Izar (na mestu gde se danas nalazi Ludwigsbrücke, a čije je preteče, od tog prvobitnog mosta naovamo, nabujali Izar nekoliko puta rušio), istorija grada Minhena je počela da se uobličava, ali je sama reka još i-ha-haj otkad imala o čemu da priča. Bavarsko pleme Alemana je, šest vekova ranije, odlučilo da se nastani baš tu, nekoliko stotina godina nakon toga monasi Benediktinskog reda su osnovali manastir Apud Munihen (što je davnašnja preteča današnjeg naziva grada), ali za Izar - koji je još u vreme Rimljana bio važna trgovačka ruta - i to pripada skorijoj etapi burne istorije. Smatra se da sam naziv reke potiče od keltskih reči ys (brz, silovit) i ura (reka), ali kada šetate duž njegovih obala osetite nešto vilenjačko, obešenjačko (način, na primer, na koji sumanuto jurca kroz kaskade koje su, ispod Maksimilijanovog mosta, napravljene da bi ga usporile) da ne možete a da ne pomislite da su ti drevni Kelti uvračali u taj naziv i nešto više od brzine. Pa kada razglasom podzemne železnice odjekne:"IZARTOR!!" (sa sve onim kul nemačkim "R", i to dva puta), imate osećaj da prisustvujete nekom drevnom magijskom ritualu na kom se upravo najavljuje dolazak glavnog druida, a ne da ulazite u jednu od stanica u centru grada (Ipak, Isartor - Kapija na Izru, u slobodnom prevodu - i jeste deo drevne prošlosti: jedna je (istočna) od četiri glavne gradske kapije, potiče iz 1337. kada je izgrađena u cilju proširenja bedema srednjevekovnog Minhena, a u njoj je danas smešten sjajan, interaktivno koncipiran muzej posvećen komičaru Karlu Valentinu, koji veoma preporučujem svakome ko razume nemački.)
Današnji Izar, u svom toku kroz Minhen, velika je, brza i bistra reka ukrašena mostovima (njih čak 28!), šetalištima, kupalištima (ono koje krasi Englischer Garten nameravam da isprobam i lično, i to već u nedelju kad budemo išli na japansku Teezeremonie koja se tamo organizuje), načičkana drvećem, pecarošima, zaljubljenim parovima, patkama, galebovima, splavovima (pravim splavovima za splavarenje, a ne bučnim birtijama na vodi), i velelepnim građevinama među kojima su Deutsches Museum, Maximilianeum, Müller´sches Volksbad, Alpines Museum. Izar protiče i nosi sećanja na rimske trgovce, prve drvene mostove, bavarska plemena, vodenice, godinu 1946., kada je pepeo Ribentropa i ostalih pogubljenih osuđenika nirnberškog procesa razasut njime, te predugi neveseli period kada je, da ne bi plavio centar Minhena, bio grubo zauzdan i pretvoren u kanal koji je, delom toka, ostao i danas.
A kada se, nekih 145km istočno od Minhena, kod Degendorfa, prepusti Dunavu, ovaj ga vraća u Austriju kojoj izvorom i pripada i iz koje je, nakratko, otišao.
A on, Dunav - veliki šmeker - do tog trenutka nije video ni jedan veliki grad. Ali je čuo o njima. Lehom su mu doplovile priče o univerzitetu Augsburga (a, izvesno, i o ponekoj savremenoj studentskoj ljubavi, brizi ili razočaranju), a Izar mu uliva krike i šaputanja Minhena, iskustvo metropole bez kog, do tada ruralni Dunav, svakako ne bi umeo da se snađe. Od Degendorfa do Crnog mora, Izar protiče njime znalački ga vodeći kroz Beč, Bratislavu, Budimpeštu i Novi Sad, sve dok Dunav ne stigne u Zemun, kod mene koja ga toliko volim, da bi, potom, u Beogradu zagrlivši Savu, samouvereno krenuo dalje.
I ja ću od sada, kad god budem šetala njegovim kejom ili ga gledala kako s proleća buja i preti, znati da nije sam. Znaću da je u njemu, među ostalim pritokama, i reka koja prođe pored zidića na kom je dečačić u žutom jutros ispustio autić za kojim je dugo plakao, pa se razdvoji oko Museum Insela, pa obgrli ostrvce prepuno pataka, pa uz puno pene i strašnu huku premosti kaskade ispod Maksimilijanovog mosta tik uz mali kej na koji sam sišla da je dodirnem, pa ode ka severoistoku, prođe blizu aerodroma, i onda napusti grad - srećna što sam imala priliku da se sa njom upoznam, da je vidim pre nego što sve svoje javne i tajne priče nesebično utka u dunavski tok.
No comments:
Post a Comment