Ciciban u zemlji seljaka

"Nema činjenica, postoje samo interpretacije." ~ Niče

***

Jednog proleća s kraja osamdesetih, Ona je došla u posetu našoj školi.

Kao odličan đak, dobitnik nagrada na literarnim konkursima i (pre)aktivan član biblioteke, našla sam se u delegaciji od petoro dece koja su, ličnim zalaganjem valjda,  dobila priliku da popričaju sa njom pre nego što se obrati svima. Tada sam čitala Endeovu "Beskrajnu priču", bila sam u nekim potpuno drugačijim čitalačkim zanosima, ali se sećam časti koju sam osećala što sam odabrana u taj ekskluzivni kružok. Sećam se kako nas je svašta o školi pitala, i sećam se njenih reči: "Vaša škola nosi ime našeg velikog pesnika. Treba da ste ponosni na to."

Koju godinu kasnije, završila sam tu školu.

Negde istovremeno, On je prestao da bude "naš" i ta škola više nije nosila njegovo ime.

Nekako ubrzo, Ona je umrla i škola je ponela njeno ime.

A uskoro, umrla je i zemlja pod imenom pod kojim sam je zvala "našom".

On se zvao Oton Župančič.

Ona se zvala Desanka Maksimović.

Cicibana je smenila Krvava bajka, a da nas niko ništa nije pitao.

*

Danas, mnogo godina kasnije, škola u kojoj sam shvatila da mi slova idu neuporedivo bolje od brojki i u kojoj sam bila zaljubljena u jednog Ivana, i dalje stoji ušuškana u zelenilu.

I ne nosi ničije ime.

Ta škola danas više ne radi.

Ugasila se tiho i neprimetno.

Ne "mučeničkom smrću".

Za mučeničku smrt, jebiga, treba imati muda.

Zemunska ulica kojoj je devedestih vraćen pred(drugosvetsko)ratni naziv Prilaz, nosila je ime Jakuba Kuburovića. U kamenu isklesana tabla na jednoj od kuća pošteđena je skidanja i na njoj piše kako je Jakub Kuburović tu živeo i radio pre nego što je, jednog ratnog proleća uhapšen, mučen i, ne odavši imena ostalih pripadnika partijske antifašističke ćelije, ubijen.

Jakub Kuburović je bio inženjer agronomije i antifašista.

U zemlji u kojoj se više ne ceni obrazovanje i koja se stidi borbe protiv fašizma, i nije normalno da jedna ulica nosi ime takvog čoveka.

A i sramota je, vala.

Čovek je mučen i nije progovorio.

Daje primer suprotan uobičajenoj praksi.

Zamišljam poslanike u skupštini kako tokom zasedanja otresaju perut sa revera Prade suzdržavajući se od glasanja, a na pauzi šuškaju kako nije vreme za podizanje penzija i za paradu.

Između Prade i parade, ko još ima vremena da se bavi tako passé konceptima kakvi su imanje stava, gledanje pravo u oči, borba za sebe čak i protiv sebe? Ko je još spreman da nešto kaže, a da zbog toga može da strada? Ko je još spreman da upre prstom u zlo i neistinu, ako ga to može koštati komfora? Ko je još spreman da ide do kraja?

Danas se sa bezbedne istorijske distance prave predstave o državi koje više nema, na način koji ne preispituje ništa, ne dovodi u pitanje ništa i, najvažnije, ne ugrožava nikoga. 

Danas svi mudroseri bezbedno govore o lošoj prošlosti, a bezbedno ćute o lošoj sadašnjosti. 

Danas se dvaput meri a jednom seče da se ne bi bilo kažnjeno sa 20% od plate ili, čak, celom platom. Ili, ne daj bože (je l' bog velikim slovom? Još uvek? Iako svi slave slave jer je to IN?) da se izgubi posao, jer onda mora da se traži novi. 

Bolje ćuti, zgodno se natrti, trpi i ne talasaj. 

A kad ti se ukaže prilika ti ožeži o onome što je bilo pre sedamdeset godina.

Mada,  i to bolje na neki eskapističan način. 

Dosta je ljudima loših vesti.

Dosta je što su plate 300 evra.

Napravi nešto zabavno, dovedi nekog sportistu da dvaput mahne sa terase skupštine i eto.

Sve okej.

Kad već nema hleba nek' bude igara.

Al' zbunjuje me nešto: zar ti dušebrižnici koji su, tada drhteći nad čistotom srBstva i neo-pravoslavizmom, menjali nazive ulica, trgova i škola, danas ne uzdrhte nad srBskom privredom svaki put kad pokraj njih protutnji autobus sa kog veseli puž, pod imenom najslavnijeg literarnog lika Otona Župačiča, najavljuje novu kolekciju skupih dečijih cipela? To da l' je tržišni brend iznad književnog brenda, to ih ne pitam - to ne bi ni shvatili - al' otkud sad pa to da im je iznad nacionalnog, to ih bih pitala.

A pitala bih ih još štošta, kad bih kojim slučajem dobila priliku da sa njima pričam.

Ali, ličnim zalaganjem valjda, ne nalazim se u kružocima u kojima se priča sa njima. I osećam veliku čast što je tako.

Desanka bi i za njih tražila pomilovanje.

Ja neću.

Ljubav na deseti pogled

„Do pravih otkrića se ne dolazi traganjem za novim predelima, već posmatranjem onih starih na nov način.“ ~ Marsel Prust

***

Mrzim pesmu „Moji su drugovi“.

Prezirem je.

Kad god je čujem setim se onog debilnog vozića u u koji se svi pohvataju pred kraj nekog slavlja pa, raspomamljeni alkoholom, besomučno đipaju ukrug i samo čekam kad će nekog zadriglog da strefi srčka ili će se neka razularena strmeknuti sa štikli na uglačanom podu.

Mrzim je jer je glupa i patetična pesma iz mrljavog filma o polusvetu devedestih. Mrzim je jer moji drugovi, hvala Bogu, nisu „žestoki momci“. Mrzim je jer mi je bitno da su "moje žene" uvek pored mene i uopšte ne moraju da budu najbolje.

Mrzim je jer mi jesu svi rasuti po svetu i to je jebeno sranje.

A ništa ne mogu protiv toga.

*

Kada sam prvi put doputovala u Berlin, bila sam egzaltirana.

Nisam mogla da dišem od uzbuđenja.

Svega se sećam.

I da automat za karte nije hteo da mi vrati kusur, i da je vozač autobusa od aerodroma imao bradu, i da je na skretanju u Unter den Linden bio zastoj, i da se na Lustgartenu dešavala neka proslava.

Svega.

Kada sam stigla na Alexanderplatz htela sam da počnem da vrištim od ushićenja koje se nagomilalo u meni (verovatno bih i počela da nisam bila na sedmodnevnoj vizi i u strahu od deportacije).

Kada sam prvi put doputovala ovde, bila sam egzaltirana.

Nisam mogla da dišem od uzbuđenja.

I sećam se samo trenutka kada sam ugledala Nadeždu kako mi, u zelenoj suknji i sa jednom rukom na upravljaču bicikla, drugom rukom maše, osmehnuta „od uva do uva“.

Od sletanja do tog momenta, sećam se samo iščekivanja.

Kembridž je još i bio prihvatljiv. Kembridž, istufnan narcisima, protkan kanalčićima, nadžidžan biciklima, on je kao dete koje vas šutne u cevanicu, ali je toliko malo i slatko i razbarušeno da nema šanse da ga puknete šamarčinom preko nosa (čak iako to strašno želite).

Ali ovaj grad... ovaj grad sa svojim ogromnim ulicama, svetlećim reklamama, hordama ljudi, kamerama na svakom koraku, iritirao me je do srži.

Da se razumemo: NIKADA ovde nisam imala NIJEDAN kišni dan; NIKADA ovde nisam naišla NI NA JEDNOG nadmenog čoveka sa recidivom postimperijalističkog kompleksa; NIKADA se nije desilo da se ne provedem dobro; NIKADA mi se ovde nije dogodilo NIŠTA neprijatno.

Ali mi je ipak išao na nerve.

Razmišljala sam o njemu kao o gradu paranoje i preteranih upozorenja na „sumnjive predmete i sumnjivo ponašanje“ (kao da bi vam u ovako velikom gradu sa toliko različitih ljudi išta moglo delovati čudno i sumnjivo), gradu bez kanti za smeće da bi se sprečilo podmetanje bombe,  kao o gradu velikog besplatnog muzeja u kom je svaki drugi eksponat došao iz neke pljačke, kao o gradu u kome je sve „hyper“ i u kom, ako ste dobro raspoloženi - "blago vama, al' koga briga..." , a ako niste - "ko vas jebe, što niste..." . Nervirao me St. Džejms što je preveliki, St. Pol što je previsok, Millenium bridge što se ljulja, nervirao me Tower što je skup, nerviralo me što me opominju za rupu, nerviralo me "gledaj desno", nerviralo me...

Nerviralo me što moram da letim dva i po sata da bih videla Nadeždu.

I tako je bilo svaki put.

Ali, onda je Nadežda otišla, još dalje, a ja sam shvatila.

Nije mi on za to kriv. Ni on, ni San Dijego, ni Njujork, ni Los Anđeles, ni Barselona, ni Dubai, ni Hamburg, ni Ostin, ni Sidnej, niti bilo koji drugi grad u koji moram da odem da bih videla prijatelje koji, nekada, nisu bili tako daleko.

Kriv je Beograd i sredina u kojoj su postojali polulikovi koji su „velikog srca tamo gde se puca“, i u kojoj se prave pesme za filmove o njima, i ovi danas koji ne kapiraju o čemu te pesme, u stvari, jesu.

Krivi su i ništa ih ne može oprati.

*

Kada sam, ovoga puta, sletela, na aerodromu je bilo sunčano. Dok sam stigla u grad, nebo je bilo natmureno i gusto, natopljeno i teško.

„Oh, it’s YOU again?!“, skoro da sam mogla da čujem u vazduhu.

Dobro, okej, to sam i zaslužila.

Stavila sam da se napune baterije fotoaparata, odredila na koju stranu je zapad (da bih ujutro znala gde je istok), kupila Chelsea bun (Chelsea bun, pak, oduvek volim. I Camden i Spitalfields, i ostale pijace, kad smo već kod toga, ali to je zato što sam anarhista) i posramljeno odvukla dupe u Ritzy.

Naredno jutro sam ustala rano, pre zore, prošetala do reke i napravila najlepši foto-serijal svitanja koje sam ikada napravila i u jednom gradu (uključujući, čak, i Berlin).

Sada, već, napredujemo koracima od sedam milja.

Čini mi se da je, čak, malo počeo da mi se i osmehuje.

Ja njemu, svakako, jesam.

Umberto Eko kaže da, kada nam neka knjiga ne ide, kada zapinje, treba je ostaviti sa strane i vratiti joj se kada prođe neko vreme, kada se nešto u nama promeni i sazri.

Možda je tako i sa gradovima.

Sa mnom i sa Londonom, u svakom slučaju, jeste.

.

intern@na.odmoru

"Hooked on Internet?  Help is a just a click away."  ~Author Unknown

***

"To ti je, dušo, to tvoje Sunce u XII kući", reče mi Periša jednom prilikom i ovoga puta želim da to iznesem kao deo odbrane svoje potrebe za povremenim soliranjem.

Nisam ja odljud. To ne.
Volim i ljubomorno čuvam svoj mali svet (i oko njega kineski zid) ali su mi povremeni trenuci, pa ponekad i periodi osame, nasušna potreba.
Kako u stvarnom, tako i u virtuelnom svetu.


Ali, danas, u vreme kada marketing ne odgovara potrebama ljudi nego ih stvara, osećam se kao da mi se nameće krivica što sam neumrežena.
"Stay tuned! Stay informed! Stay updated! Prevent disconnections! Instant access!"


Ma, daj, bre, sjaši!


Nisam ponela laptop, ponela sam knjigu.
(Sećate se knjiga?)


U toj situaciji, ako baš želite, možete da nađete (ili ne, u zavisnosti gde ste) internet-cafe ili sličnu, manje ili više razvijenu infrastrukturu. Ta mesta umeju da budu jako hi-tech ali prilično bučna, kao onaj londonski u virgin megastore-u (koji je, ovih dana, kapiram, još bučniji nego inače. Ako je još uvek u funkciji, to jest...), ili tiha ali totalno neupotrebljiva. Kad god se odnekud zaori modem pomislim da je u pitanju muzej tehničko-tehnoloških dostignuća. 
A onda shvatim da ću to morati da upotrebim želim li da budem konektid.
I da ću, povrh svega, morati da sačekam red jer, po pravilu, na raspolaganju stoji samo jedan kompjuter.


Moj omiljeni internet point je u Berlinu u Potsdamer Platz Arkaden. 
Na gornjoj platformi, na potezu između prodavnice neke morskoizgledajuće mode i optičarske radnje, na elegantnim prozirnim stolovima od pleksiglasa, nalazi se plazmored finih monitora. Sednete na udobnu barsku stolicu i konektujete se. 

"The world at your fingertips!"

Najzabavniji deo tog iskustva su mi ljudi koji prilaze i pokušaju da establišuju konekciju, a ono neće.
Pa, opet, a ono opet neće.
"A je l' se to plaća?"
Jok, to tržni centar smatra da je mnogo bolje da komunicirate sa udaljenim bližnjima, edukujete se i/ili zabavljate umesto da bazate po prodavnicama i trošite pare.

Mislim, ono.
2,5 €. Plati pa klati. 


A ja ću za 2,5 € radije da pojedem Mandelhörnchen ili da kupim Zitty. 
Kao što ću za 10 kuna radije da pojedem sladoled.
Ili da se javim razglednicom.
(Sećate se razglednica?)


Ja sam čudna.
Šta da radim.
Volite me takvu kakva jesam.
Ja vas volim takve kakvi jeste: konektovani, umreženi, megabitovani.


I razumite me: ovih dana, Sunce mi je u SVAKOJ kući u konjukciji sa velikom vodom, fenomenalno aspektovano sa Umbertom Ekom i veoma povoljno sa Venerom. A retrogradni Bitef mi polako pravi opoziciju sa kućom zabave i slobodnog vremena. 
I zato, pustite me još malo.


Ponekad je neophodno konektovati se sa samim sobom i osobama koje su tu, kraj nas. 
Odmaramo malo - i internet i ja.


P.S. Ljubim vas 10000 Mbps, aploudujem vam venti-quattro mila baci, i sve vas mnogo lajkujem!!

Kad si bila mala, Mare...

Sebe smatram fleksibilnom osobom, spremnom na kompromise.
Postoje, međutim, neke stvari kojih se držim, bez obzira na sve.
Spisak je kratak i jasan.

Dakle, nikako ne bih:

- ...stala na onu vagu u centru grada koja na sav glas izvikuje kilograme. Kao na aukciji. "Ko daje više!?" Ne treba mi više, aj' doviđenja.

- ...zaboravila da, nakon što pojedem pomorandžu, ispritiskam koru tako da mi onaj mirišljavi sok ulepi prste (Šta me briga što je bizarno, mislim, ono, ovo je moj blog, napravite svoj pa na njemu budite normalni kol'ko vas volja)

- ...prihvatila išta preko ništa. Išta ume da bude zajebano: zauzme mesto, pa kad naiđe Nešto, bude problema. A išta se ne da istisnuti tek tako, o ne, ne budite naivni.

- ...probala bandži. Jeboteled, dok ih gledam stalno mislim kako će im ona špaga iščupati kičmu i čitav skelet, kao sardini. Hvala, ne hvala.

- ....osim u slučaju krajnje, prekrajnje, najkrajnje nužde, uzela taksi od Surčina.
Mala ilustracija:
minhenski aerodrom-centar Minhena, vozom, 45min: 10evra
surčinski aerodrom-centar Zemuna, teksijem, 10min: 20evra
Zaključak koji se nameće: neprocenjivo.

- ... kad bih se ja pitala, napustila letnje vreme. Dosta je 8 sati za noć. Oni koji tvrde da im je potrebno više od 8 sati sna, ionako spavaju po danu.

- ...prošla kroz ovaj deo sveta, a da ne zastanem u Lovranu.

WTF?!, čujem vas dok otvarate google earth.

Lovran je... pa... pfffft... mali primorski grad, sličan mnoštvu drugih. Ima malu marinu, pijacu, uske uličice u starom delu, jednu gradsku i mnoštvo divljih plaža, i puno, puno, puno lovora na koji miriše i po kom je i dobio ime.

I to je to.
Ništa naročito.

Vama.

Meni je mnogo više.

Meni je on deo detinjstva. Sećanje na šetnje obalskim putem sve do Opatije, natprirodno fenomenalan sladoled kod jednog Albanca, ranotinejdžersku brigu da li u tako malo mesto stiže časopis "Bravo", i na duge dane slane kože i zamršene kose.
I dalje je sve tu.
I lovor, i - podjednako genijalan - sladoled, i "Bravo" (sigurna sam da jeste. Svi nemački proizvodi su neuništivi.), i šetalište, i more.

Sve.

Osim spokoja detinjstva.
I tate.

Jebešmumater.
To tako mora biti.

Ali je sećanje na te dve nedostajuće stavke najozbiljniji razlog da Lovran ni po koju cenu ne izostane sa gornje liste.

________________
NB  Od 24 ukusa u frižideru, odabrala kokos.
        To mi je treći izolovani incident ove godine.
        Da li promene u gastronomskim preferencama treba da predstavljaju razlog za zabrinutost?
        Izguglati to.

Muzičko putovanje

Ja sam vizuelni tip.

Šta to znači?

Pe, eto, na primer, kada se upoznamo sigurno ću vam upamtiti lice, ali za ime ne garantujem. Znaću da kažem šta ste imali na sebi, ali o čemu smo pričali, samo u fragmentima (osim ukoliko nije bilo vanredno bitno/zanimljivo/neočekivano).

Pamtim i primećujem slike više nego zvuk. I važnije su mi.

Ja sam od onih kojima je muzika samo deo backgrounda, samo prijatni ambijentalni element. Ne umem da nabrojim albume ni izvođača koje volim, ne znam koja je pesma na kom od njih, a pogotovo ne umem da vodim razgovor na nivou: taj bubnjar je u tom bendu bio do tad i tad pa je prešao tamo, a taj bend je te i te godine počeo da sarađuje sa tom i tom produkcijom. Kada su muzički pravci, žanrovi i ini u pitanju, stvar je jednostavnija: svu muziku delim na podnošljivu i nepodnošljivu. 

Tako stoje stvari.

S jednim – ne zanemarljivim – izuzetkom.

Volim i pamtim i prepoznajem filmsku muziku. 

Sećam je se preko filma i dotične scene, ali je vezujem i za svoj doživljaj; i samog filma i okolnosti pod kojima sam ga gledala, i društva,i…

Ovaj Motovunski festival br. 14, žanrovski je, kao i uvek, veoma razuđen. Geografski, takođe kao i uvek, još više. I muziku iz filmova koje ovde gledam doživljavam, na neki način, kao put oko sveta za 5 dana.

Pa, koliko se stigne.

A stigne se o-ho-ho.

Ovogodišnja sjajna montipajtonovska špica bazirana je na pesmi "Let's Go Fly a Kite“ iz filma Mary Poppins koji sam gledala kao jako mala. Sećam se da sam imala boginje i da sam sakupljala sličice Hajdi. I samo sam želela da prestane da tako je*eno svrbi!! Film Ondine Nila Džordana  prvi je film iz ovogodišnjeg zemlje partnera, Irske, prikazan na ovogodišnjem festivalu. U Baueru, prvo sam sela ispod klime, pa sam se brzo premestila, pa je još i tip ispred mene promenio mesto, tako da mi je pukao široku ugao na platno, zavalila sam i se uživala. Zaista uživala. Film je odličan, glumci su odlični, fotografija Irske, ah, pa kakva bi mogla biti, a pesma „Takk“, grupe Sigur Rós zavodljiva u primorskim eksterijerima. Američki Blue Valentine, koji je otvorio festival prepun je muzike (čini mi se), ali je Unicorn Tears, meni, nadvladala sve ostale (pa čak i Smoke Gets inYour Eyes). Iz Makedonije je došao Pank nije mrtav, Vladimira Blaževskog, simpatičan mali film koji, zbog meterološki (ne)utemeljenih strahova nije dobio zasluženu pažnju publike, prožima tema koja se zove Deponija, a koja me neodoljivo podseća na film Ulični psi (mada tematika nema veze). Slovenački film Otac Vlade Škafara, jedan od tri finalista za ovogodišnju nagradu Bauer, ostavio me je zatečenu, a odjavna špica, pokrivena kapitalnim glasom Nat King Kola, samo je zaokružila utisak.  Norveška šuma, An Hung Trana, vrlo knjiški japanski film prelepih glumaca u kom mi je nejapanski audio doživljaj koji je, gotovo u potpunosti, izneo bend Can , ipak, nekakao pasao uz celu atmosferu Harukijeve priče (koju obožavam).

S druge strane, Dečak s biciklom braće Darden dosledno nema muzike sve do odjavne špice. Nije Belgija zemlja bez muzike, samo je ovaj film takav. I odlično da jeste. 

A Džulijen Templ (koji je tu i strašno je kul) napravio je svoju malu selekciju muzičkih dokumentaraca.

A u sred sveg tog internacionalnog kaleidoskopa, predstavljena je knjiga Anđela Jurkasa „Bez Rocka Trajanja: Glazbeno dešifriranje Balkana“ koja je, neminovno učinila ovaj Motovun muzičkim, čak i meni.

Reč je o svojevrsnom pregledu (ubi me prejaka reč) muzike koja je obeležila, kako se to popularno kaže, „ove prostore“, a nešto manje popularno ex-Yu. Jurkas je napravio sasvim arbitraran izbor ljudi iz i izvan muzike koji su napisali svoje intimno viđenje/doživljaj nekih od albuma izvođača iz najrazličitijih sfera, te se može naći sve: od ozbiljnog roka, preko Rokera s Moravu i Lepe Brene, do nekih pop uradaka, a sve kroz vrlo lične, zanimljivo napisane priče raznoraznih javnih ličnosti. 

Reč Rock u naslovu neophodno je uzeti uslovno, kao i reč pregled. A reč bez potrebno je shvatiti dvosmisleno. I, uopšte uzev, čitavoj knjizi neophodni je prići bez predubeđenja i otovreno, pa kakav god utisak ostavi na vas. 

Na mene ga je, bogami, ostavila. Kupila sam je, naime, za poklon nekome kome muzika nije deo backgrounda. Nekome ko joj prilazi sistematično, ko ume da pravi krosreference, da povezuje i navodi.

Taj je dobiti neće.

Izvinjavam se na sebičnosti, ali život je ponekad takav. 

A razbarušeni pristup autora, ionako je bliži mom doživljaju muzike.

Hvala na razumevanju.

Irska

Irska je predivna zemlja prostranih visoravni, nepreglednih zelenih pašnjaka ispresecanih puteljcima oivičenih kamenim zidićima; zemlja strmih litica koje zapljuskuje beskrajna modro-plava voda prošarana ribarskim brodovima koji, iako mahom zarđali i neugledni, sigurno plove vođeni iskusnim rukama ribara koji namrštenim ali budnim okom motre na svaki talas vodenog prostranstva, okruženi mrežama, plovcima i ostalom opremom.

Irci i Irkinje su ponosni i gordi ljudi, lepog ili, u najmanju ruku, upečatljivog izgleda; visoki i kršni, prodornog pogleda plavih/zelenih/tamnih očiju. Vole da piju, da se druže, imaju snažan osećaj pripadnosti zajednici; čvrsti u svojim ubeđenjima, ne libe se ni da se suprotstave vlasti, vole da teraju uz qrac, direktno govore svakome šta mu sleduje, stavljaju svakoga na svoje mesto, ukratko – ne jebu živu silu.

Irska je zemlja mističnih priča, na uho grubog ali pomalo bajkovitog jezika, neobičnih imena od kojih mnoga podsećaju na imena junaka epske fantastike.

Valjda.

Nisam nikad bila.

Ali, kad pogledate 15 filmova iz jedne zemlje, stvorite neko mišljenje, steknete neku sliku, podlegnete nekim stereotipima.

Ono što zasigurno znam jeste da imaju odlične filmove.

Za ostalo ću morati da odem da proverim.

Što pre.

Gotovo je.

Zarazila sam se načisto.

.

Dahau .

„Mračni Srednji vek ostavio nam je velelepne katedrale, a XX vek prosvećenosti i ubrzanog napretka – koncentracione  logore.“  - Kurt Vonegat

***

Kada sam krenula ovamo, u Beogradu je bilo 38°C, a ovde, prema svim izvorima, 16°C. Iako sam nebrojeno puta doživela 16°C, ipak sam spakovala šorc i sandale.

Ako sa pozicije 38°C nisam mogla da se naštelujem i shvatim šta znači 16°C, odakle mi ideja da ću moći da se naštelujem i pojmim nešto čega nemam iskustvo?

Odakle mi ideja da ću moći da shvatim da je sve za šta se danas zalažu borci za zaštitu i humano postupanje prema životinjama na farmama, totalni SF prema tretmanu ljudi?

Odakle mi ideja da ću moći da shvatim zašto je pismo ili knjiga moglo da uzrokuje mučnu smrt, a da se ipak i pisalo i čitalo, o itekako?

Da su jutarnjim prozivkama morali "prisustvovati" i pomrli/pobijeni tokom noći?

Da je »(ne)sposobnost za rad« jedini kriterijum na granici života i smrti ?

Da danas postoje odrasli ljudi koji se kikoću na dokumentarnu fotografiju izmučenog mrtvog ljudskog tela zato što je nago?

Da se i dalje, tolike godine nakon svega toga, širom sveta događa i mučenje, i ubijanje, i bacanje u jame, i spaljivanje, i prikrivanje svega toga?

Da mediji širom sveta i dalje uzimaju zdravo za gotovo ono što im se sa raznih mesta užasa servira?

Da ljudi širom sveta i dalje ne shvataju da onaj ko gladnome obeća hleb može da ga povede u šta god hoće?

Da se sudi onima koji rade, a vrlo retko onima koji odlučuju?

Odakle mi uopšte ideja da postoji ikakva mogućnost da pojmim bilo šta od svega toga?

Ja sam idiot.

Džabe sam išla.

.

Zašto su mi botaničke bašte važnije od muzeja

1)      Obično su malo van grada, a to, posle silnog guranja sa šopingu posvećenim turistima i

lokalnim stanovništvom, itekako ume da prija. Pogotovo kada do nje odete biciklom, kao što sam to svojevremeno radila u Kembridžu.

2)      Sme da se priča glasno i da se komentariše, a da budete sigurni da se neće desiti da, čim otvorite usta, sa svih strana počnu da sikću: „Psssssst!!!“

3)      Smete da pipate eksponate, a da vas grde manje nego u muzeju.

4)      Sigurno je svuda dozvoljeno fotografisanje.

5)      Može da se desi da naiđete na upozorenje tipa: „Kornjače kod orhideja slobodno šetaju unaokolo. Pazite da ih ne nagazite.“  A onda, povrh svega, naiđete na bakicu koja, ne videvši obaveštenje, trči sa jednom „zalutalom“ u ruci da je ubaci u jezerce, a druga bakica trči za njom i viče: „Ali, možda se njemu sada uopšte i ne pliva!“ To je beskrajno simpatično, a tako nešto baš ni u jednom muzeju nisam videla (ako neko jeste, neka mi javi!)

6)      Kad vidite klupicu, sigurno znate da smete da sednete. Nećete biti u dilemi da li je to, možda, neki postmodernistički eksponat koji predstavlja... štajaznam... ostatak nade nad ispraznošću otuđenosti aktuelne stvarnosti, ili već nešto podjednako duboko.

7)      Eksponati u različito doba godine – a neki od njih, bogami, i u razna doba dana! – različito izgledaju. Muzeji imaju – to im priznajem i to volim – privremene postavke što, donekle, može adekvatno da parira, ali ipak.

8)      Muzeji su specijalizovani (oni koji nisu, preogromni su i sa mnogo spratova i stepenica i obično nema šanse da ih obiđete skroz). Botaničke bašte sadrže SVE vrste umetnosti.

9)      U botaničkim baštama prodaju kesice sa semenima, pa kada dođete kući - uz malo truda - možete da imate isto ono što ste tamo videli. Ni u jednom muzeju nisam videla da prodaju materijal (tele i formalin, na primer) od kog - uz koliko god 'oćete truda - možete da dobijete ono što ste tamo videli.

10)  Možete da naiđete na deo u staklenoj bašti sa milionima vrsta orhideja, za neke od kojih nikada nista ni čuli, većinu kojih nikada niste ni videli niti ste mogli za zamislite da uopšte postoje, i da naučite da odličnu uspevaju kada se „posade“ u gomilu pampura. A upravo mi se to desilo juče u minhenskoj botaničkoj bašti u koju se ulazi iz jedne od... ne, to nije park, to nije ni bašta, to je... pa, recimo, hortikulturalna celina Nimfenburškog zamka, koja je sama po sebi već dovoljno neverovatna. Što je dobro. Pripremi vas na neverovatnost botaničke bašte.

*

 Ipak, interaktivni muzeji me izuzetno vesele, a radujem se i Pinakotekama i Deutsches Museumu. Zapravo, jedva čekam. J

Pre Dunava

"Reke deluju umirujuće zato što kod njih nema nikakvih dilema - sigurno stižu kuda su krenule, a nikuda drugo i ne žele." ~ Hal Bojl


***

Kada je Hajnrih, vojvoda saksonski, zvani Lav, negde početkom XII veka odlučio da premosti Izar (na mestu gde se danas nalazi Ludwigsbrücke, a čije je preteče, od tog prvobitnog mosta naovamo, nabujali Izar nekoliko puta rušio), istorija grada Minhena je počela da se uobličava, ali je sama reka još i-ha-haj otkad imala o čemu da priča. Bavarsko pleme Alemana je, šest vekova ranije, odlučilo da se nastani baš tu, nekoliko stotina godina nakon toga monasi Benediktinskog reda su osnovali manastir Apud Munihen (što je davnašnja preteča današnjeg naziva grada), ali za Izar - koji je još u vreme Rimljana bio važna trgovačka ruta - i to pripada skorijoj etapi burne istorije. Smatra se da sam naziv reke potiče od keltskih reči ys (brz, silovit) i ura (reka), ali kada šetate duž njegovih obala osetite nešto vilenjačko, obešenjačko (način, na primer,  na koji sumanuto jurca kroz kaskade koje su, ispod Maksimilijanovog mosta, napravljene da bi ga usporile) da ne možete a da ne pomislite da su ti drevni Kelti uvračali u taj naziv i nešto više od brzine. Pa kada razglasom podzemne železnice odjekne:"IZARTOR!!" (sa sve onim kul nemačkim "R", i to dva puta), imate osećaj da prisustvujete nekom drevnom magijskom ritualu na kom se upravo najavljuje dolazak glavnog druida, a ne da ulazite u jednu od stanica u centru grada (Ipak, Isartor - Kapija na Izru, u slobodnom prevodu - i jeste deo drevne prošlosti: jedna je (istočna) od četiri glavne gradske kapije, potiče iz 1337. kada je izgrađena u cilju proširenja bedema srednjevekovnog Minhena, a u njoj je danas smešten sjajan, interaktivno koncipiran muzej posvećen komičaru Karlu Valentinu, koji veoma preporučujem svakome ko razume nemački.)

Današnji Izar, u svom toku kroz Minhen, velika je, brza i bistra reka ukrašena mostovima (njih čak 28!), šetalištima, kupalištima (ono koje krasi Englischer Garten nameravam da isprobam i lično, i to već u nedelju kad budemo išli na japansku Teezeremonie koja se tamo organizuje), načičkana drvećem, pecarošima, zaljubljenim parovima, patkama, galebovima, splavovima (pravim splavovima za splavarenje, a ne bučnim birtijama na vodi), i velelepnim građevinama među kojima su Deutsches Museum, Maximilianeum, Müller´sches Volksbad, Alpines Museum. Izar protiče i nosi sećanja na rimske trgovce, prve drvene mostove, bavarska plemena, vodenice, godinu 1946., kada je pepeo Ribentropa i ostalih pogubljenih osuđenika nirnberškog procesa razasut njime, te predugi neveseli period kada je, da ne bi plavio centar Minhena, bio grubo zauzdan i pretvoren u kanal koji je, delom toka, ostao i danas.

A kada se, nekih 145km istočno od Minhena, kod Degendorfa, prepusti Dunavu, ovaj ga vraća u Austriju kojoj izvorom i pripada i iz koje je, nakratko, otišao.

A on, Dunav - veliki šmeker - do tog trenutka nije video ni jedan veliki grad. Ali je čuo o njima. Lehom su mu doplovile priče o univerzitetu Augsburga (a, izvesno, i o ponekoj savremenoj studentskoj ljubavi, brizi ili razočaranju), a Izar mu uliva krike i šaputanja Minhena, iskustvo metropole bez kog, do tada ruralni Dunav, svakako ne bi umeo da se snađe. Od Degendorfa do Crnog mora, Izar protiče njime znalački ga vodeći kroz Beč, Bratislavu, Budimpeštu i Novi Sad, sve dok Dunav ne stigne u Zemun, kod mene koja ga toliko volim, da bi, potom, u Beogradu zagrlivši Savu, samouvereno krenuo dalje.

I ja ću od sada, kad god budem šetala njegovim kejom ili ga gledala kako s proleća buja i preti, znati da nije sam. Znaću da je u njemu, među ostalim pritokama, i reka koja prođe pored zidića na kom je dečačić u žutom jutros ispustio autić za kojim je dugo plakao, pa se razdvoji oko Museum Insela, pa obgrli ostrvce prepuno pataka, pa uz puno pene i strašnu huku  premosti kaskade ispod Maksimilijanovog mosta tik uz mali kej na koji sam sišla da je dodirnem, pa ode ka severoistoku, prođe blizu aerodroma,  i onda napusti grad - srećna što sam imala priliku da se sa njom upoznam, da je vidim pre nego što sve svoje javne i tajne priče nesebično utka u dunavski tok.

Ujedinjeno li vam kraljevstvo!

"Birokratiju ćete razumeti tek kad budete shvatili da je za birokrate procedura sve, a ishod ništa." ~ Tomas Sauel 

***

I na kraju ne odoh.
A da ih neko pita zašto - ne bi znali da kažu.
Nisu zvali ni mene, ni jednog od mnogobrojnih, u prijavi (da ne kažem aplikaciji) uredno pobrojanih poslodavaca, nisu zvali banku.
Nisu zvali onoga ko me poziva, nisu zvali ni tog tamošnjeg poslodavca, niti tu tamošnju banku.
Nikoga nisu zvali, ništa nisu proveravali, ali mi vratiše pasoš posle puna 24 dana.
Između ambasade sa kojom nema kontakta i agencije koja ima više statusa od manijakalnog FB-korisnika, bila sam kao luda dok sam proveravala, okretala, prevrtala, odgonetala, telefonirala, pokušavala da shvatim.
Nema shvatanja.
To je izvan shvatljivosti. 

*

JA: "/&%#£%&££!!!?@!##!." (Ovo, naravno, u pogledu.)

ČIKA NA ŠALTERU (glasom kojim se objavljuje basnoslovni loto-dobitak): "Ali, dobili ste vizu!!"

JA: "Pa, da, ali... Ranije je bilo potrebno nepunih 24h, šta sada ovoliko..."

ČIKA NA ŠALTERU: "Ma, važno da ste vi nju dobili!"

JA: "Ali... Trebalo je da putujem 2.7...."

ČIKA NA ŠALTERU (namigne mi, zaverenički): "Važi vam šest meseci."

JA: "..."

Šta, uostalom, ja njemu da objašnjavam zašto je baš sad poželjno/dobro/posebno izvodljivo, šta uopšte ja njemu da objašnjavam i kako ja njemu, uopšte, da objasnim?!
Uostalom.

*

Ne idem. Tamo. Sada. :(

Ali idem. Drugde. Sada! :)


.

(Novi) Početak

“The first step towards getting somewhere is to decide that you are not going to stay where you are.” ~ John Pierpont Morgan

***

Ja sam nekada… ima tome… već imala blog.

Volela sam ja njega, nije da nisam. Ali, zapostavila sam ga, zanemarila, počela da ga podrazumevam, da ga uzimam zdravo za gotovo. Da ga shvatam neozbiljno.

A takav stav ne valja.

Ni prema čemu, pa ni prema blogu.

Prosto se ugasio. Utrnuo. Nestao…

Mislim, zaboravila sam lozinku. :stidimse:

A to biva.

Sa svim stvarima/bićima, pa i sa blogovima.

Ja verujem da je on i dalje tamo negde, u cyberspace-u, lebdi slobodan i zadovoljan što me se rešio.

Tako mi i treba. 

Mislila sam ja na njega stalno, nije da nisam. Nedostajala mi je ta vrsta ventila, baš taj oblik emotivnog i intelektualnog pražnjenja koje trpi prazan, beli Word dokument (zamalo da napišem list hartije. Ja svoje „papir-olovka“ beleške i dalje brižno vodim i ljubomorno čuvam.) dok ga rafalnim kucanjem sve brže ispunjavate, opterećujete, zacrnjujete mislima, stavovima, ushićenjima, razočaranjima, besom, nadama, strahovima, kucate, kucate, kucate, kucate i onda – pritisnete „delete“.

I sve je okej (?)

No, nedavno, u razgovoru sa svojom dragom prijateljicom Bojanom (u daljem tekstu Bojana), razmišljajući o ovom letu koje je, u tom trenutku, imalo prilično amorfnu strukturu iščekivanjem UK vize zamazane budućnosti, kažem, besna: „Uostalom, ići ću u Berlin da uživam u jezerima!“ Bojana, trezveno, kaže: „Ima jezera i bliže, šta ćeš čak u Berlinu sad kad nema ni pozorišta ni ničega.“ A ja ću na to, bajronovski: „Zabole me [d’izvinete] za pozorište! Berlin ima buvljake i jezera – to je sve što mi treba!“

Ipak, ovo leto je, polako, počelo da poprima sasvim dopadljive obrise (Berlin se ne nazire, ali se to, kada smo on i ja u pitanju, nikad ne zna), ali sam ja shvatila da su „buvljaci i jezera“ – kao metafora za wanderlust, Fernweh, envie de voyager, strast za putovanjima, promenom mesta boravka, otkrivanjem i uživanjem u istom – zaista sve što mi je potrebno da bih pisala i uživala u tome. 

I zato sam se vratila.

Proglašavam ovaj novi blog otvorenim, posvećujem ga onom starom (kom ću se, svakako, vratiti na neke druge teme, ako se ikada setim lozinke, i ako on mene bude ponovo hteo) i svima vama koji delite istu strast.